Текстови
7.12.2015.

Идентитет је услов

СРПСКИ НА СРПСКОМ

Првослав С. ПЛАВШИЋ

Ценећи ваше време говорићу кратко и то само о једном аспекту ове теме, која нас је окупила под сводове ове, надасве културне, институције присутне у сваком нашем дому.

Тачно је да говоримо српским језиком, али то не чинимо тачно како би требало него онако како то нама одговара, што јесте легитимно али није за похвалу. Један, у светским оквирима релативно мали језик, у сопственом развоју има огроман, ненадмашан значај. Нема мисли без језика ни напретка без његовог учења. Али, питамо се онда, зашто то не чинимо, зашто не желимо да будемо бољи, ако већ савршени нисмо?

Одговор није само у језику него у бићу онога који се њиме служи, мислећи да га зна од кад памти за себе. Као што је у првих пар стотина дана научио да хода, једе, пије и (извините)

каки... да слуша звуке око себе и испушта гласове, има површно уверење да је научио и да говори својим језиком. Без обзира на касније (не баш инспиративно) школовање, неки ту и стану. Наставе да уче све друго али не и оруђе својих мисли и духовног развоја. И ето нас ту где смо.

Да не остане тако брину се поменути аутори Радио Београда.

Кључ разумевања проблема је у идентитету. Ко смо, шта смо и зашто смо? Ја у мноштву, ја сам... Да ли то знам или се колебам? Да ли волим то што јесам или бих радије да сам неко други? На којем језику постављам та питања? Или ми је све то равно, к'о моја Бачка? Јасно је да овим језиком не говоре само Срби, него и они који себе и тај наш, заједнички језик називају другачије. Како било, он остаје – Српски на српском.

Како је говорио мој покојни колега Драган Крстић, „идентитет је истоветност у битним, одређујућим својствима. Два предмета могу бити посебна (ПСП: као и два човека). али су истовремено идентична уколико имају једнаке одређујуће особине... У психологији је реч о идентитету личности, и то у два основна правца: као сличност са неком другом личношћу, која произлази из процеса идентификације, и као важно субјективно осећање истости, упркос знатним променама личности у времену.“

За један народ битни су конститутивни елементи: заједничко порекло, заједнички језик и писма, прошлост, територија, постојбина... али и много другог, не искључујући ни обичаје, предања, митове, веровања, итд. Остаје питање да ли ми знамо и да ли хоћемо да будемо оно што јесмо или настојимо да будемо неко други. Криза идентитета је у младости природна појава, јер се трага за нечим што нам одговара и што нам се чини успешнијим и бољим. То су развојни аспекти у свачијем животу, али даљи путеви условљени су постојаношћу културе и њених вредности.

Народи који говоре српским били су током историје угрожавани на све могуће начине, док су сада изложени културолошким атацима који се муњевито шире потпомогнути новим технологијама. Потребна је велика зрелост и култивисаност појединца и друштвених група да бисмо очували свој идентитет истовремено се укључујући у оно што зовемо међународном разменом. Те културе не смемо посматрати (само) компетитивним нити алтернативним него неизбежно комплементарним. Када је реч о језику, ствари су још осетљивије. Наши, махом недовољно образовани људи, виде да су друге земље и народи богатији и успешнији а њихови језици све доминантнији, и уместо да их уче истовремено са усавршавањем сопственог језика, они их прихватају у „дајџест“ варијантама. Српски језик не сматрају довољно оперативним и функционалним па га и не цене колико људи од интегритета у овој култури. Многи наши пословни људи, трговци и све бројнији мешетари, страним називима прибављају наводну кредибилност и прођу свега и свачега.

Образовни систем није спреман да се суочи ни са овим ни са другим изазовима савремености, нити има потребну флексибилност и креативност у себи да би унапредио и стабилизовао језичку културу хиљада младих. Уз то, медији не само да не чине оно што им је цивилизацијска мисија, него су изразити заступници ниске језичке културе и писмености, оскудног речника и преокупирани оним што не бисмо да помињемо на овом месту. Ту су изокренути узори не само младих него и људи других генерација, где се промовише брз успех, пре свага у политичком и материјалном смислу, без обзира на средства. Ко у оваквом свињцу има храбрости да говори о језику? Ко има довољно разлога и снаге да се супротстави томе?

Видимо да Радио Београд има, и зато овај серијал и ова књига заслужују све похвале.

Навешћу овде само пет стеротипија које лако примећујемо око нас. 1. Свој језик знамо од малих ногу, и не треба да га толико учимо; 2. Усавршавање језика није важно за мене и мој посао, него само за професионалце; 3. То је старомодно, више нико не говори тако, него „примерено новом времену“; 4. Данас су нам важнији страни језици, јер српски нико не користи и не уважава; и 5. Нема добрих узора, ко се још на овај начин (лепо) изражава, уосталом и најпознатије личности ту греше... Да ли треба рећи исто оно што и за остале стереотипије – оне су моћне, помажу нам у сналажењу, али – далеко су од истине.

С друге стране, дошло је до језичког социјалног раслојавања, где су најутицајнији и најгласнији они којима језик не само да није јача страна, него није ни најмања брига. Супротни су ранији примери из Немачке (Hoch Deutsch), Енглеске (говор спикера БиБиСија), или Француске (потискивање тзв. франглеа). Јован Стерија Поповић се подсмевао „покондиреним тиквама“, Нушић је пластично приказивао скоројевиће, Александар Поповић се користио жаргоном... а и многи данашњи писци и ТВ аутори све то чине увлачећи нас у гротеске. које лако препознајемо у нашој средини. Међутим, сада арго и очајан језик и говор немају лош социјални статус. У својој осиромашености и скучености Србија се навикава исто тако на јефтине и лоше производе колико и на одговарајућу језичку културу...

Али, ако се вратимо на моју тему (угроженог и измењеног) идентитета, бива све јаснија потреба да се не бавимо само последицима него и узроцима. Језик је ту црвена нит у оба случаја. На њему се очитава стање нашег народног и културног организма, језиком се боримо за очување племените самосвојности као основе бржег и стваралачког унапређења наших и живота наше заједнице. На том, не тако лаком и кратком путу, треба да нас овде и у свету представљају најбољи а не најгори, најученији и најморалнији, а не опскурни типови, лопови и имитатори.

Морамо бити оно што јесмо да бисмо имали језик који то потврђује и не крије своје финесе и предности, своју немерљиву вредност за нас саме!

Анкета
Да ли бисте подржали изградњу Ћириличне куће, својеврсног музеја ћирилице и њене примене
хоћу
не могу
размислићу
make quizzes