Текстови
05.12.2016.

ОД 70. ДО 101. ИНТЕРВЈУА

Рекли су о пројекту - наставак

70. Дијана Стефановић-Срећковић*

Новинарка и водитељка у РТС-у

"... Пошто сам водитељ, сценариста и уредница емисија "Играле се делије насред земље Србије", "Твоје песме - моји снови" и "Сети се моје песме", које режира госпођа Нена Кунијевић, већ дуги низ годинама борим се да нашем народу објасним да су, не само ћирилица већ и ћирилична песма, народна ношња, српски обичаји, "архитектура", СРЦЕ једне земље. Због писма и идентитета, воде се ратови, велике земље су тако покориле мале својом перфидном и мудром кампањом. Па су, тако, КОКА-КОЛА, МИКИ МАУС и радничке џинс фармерке у целом свету постали синоними за нечим добрим.

... На нашу велику жалост, ми смо као једна мала,искомпликована нација, насели на овај трик и, као што је говорила моја мудра бака, "видела жаба да се коњ поткива па и она дигла ногу", брже-боље, заборавили прошлост, корене и посебност говорећи да је то сељачко и прихватили туђе као нешто модерно,"ин", што би рекли млади у жаргону.
Да бисмо повратили сопствени понос који смо једино ми, сами себи, одузели, јер су друге државе у региону и те како љубоморне на нас,па их та љубомора изједа и доводи до мржње, морамо брзо да деламо и учимо од паметних.
Италијани се никада неће одрећи "Made in Italie",без обзира што су сада у Европској Унији, јер је управо та чудесна реченица, продавала и продаје робу.Нема те жене у Србији која, са поносом, није рекла, ово су италијанске ципеле, или блуза,само зато што је на њима писало "Made in Italie",a могле су, за исте паре, или јефтиније,да к купе првокласну домаћу обућу.

... Паметни Кинези раде реплике страних модних креатора али обавезно назначе да је производ урађеним у Кини и то прво на кинеском језику па тек онда на језицима где дистрибуирају робу.
... Сваки српски производ би морао обавезно бити означен ћириличним писмом,и ја бих то увела као обавезу да на сваком производу као амбалажа буде део народне ношње или шареница. Постоје млади, креативни људи, који би направили модеран и препознатљив српски производ са препознатљивом робном марком, а држава Србија да буде у обавези да путем закона и другим упутствима, свим домаћим произвођачима "нареди" да поштују ова правила.

... Роба би се продавала јер је домаћа, лепо упакована и, што је најважније, здрава,будући да је у свету све више надувених,дебелих и болесних генетски модификованих људи који једе ГМО храну, а богатство би дали да поново постану здрави и нормални. Ја, рецимо, увек купујем домаће производе.

... Апсолутно се јежим од употребе страних речи и израза јер производ, рекламу, амбалажу па и неку фирму не чини само име већ првенствено очекивани квалитет.

... Сматрам да су производи у Србији,колико-толико,здравији од страних производа, са мањом дозом отровних и штетних емулгатора, да нам поједини производ уопште нису потребни.Држава и медији ћуте и грађане не обавештавају о многим производима који изазивају канцер, само зато што зарађују новац на њима. Жалосно је што на такав неодговоран начин трујемо мале бебе и нашу децу, јер се већина канцерогених састојака у воду емулгатора највише користи у чоколадама, бомбонама,пудинзима и храни за бебе.

... Само уједињени и са потпуном подршком државе можемо да успемо и просперирамо, али, ако нам је новац примаран и на првом месту, биће нам тешко било шта да променимо.

... Ваш пројекат похваљујем,свака Вам част на борби,борите се и ја увек волим да кажем ¡No pasarán!

У Београду, 6. маја 2016. године

71. Др Весна Дамњановић

Ванредни професор на ФОН-у, Факултету организационих наука Универзитета у Београду

... Означавање производа употребом ћириличног писма мислим да не би допринело повећању конзумације производа јер већина потрошача не обраћа пажњу на те детаље, а представници млађих генерација углавном купују међународне брендове којима су привржени а на тим производима је латиница.

... Употреба страних израза у Србији је у порасту у последњим годинама. Сматрам да је када се говори о националној јавности боље да се користе наше српске речи. С друге стране, неке компаније послују и на иностраним тржиштима и онда је логично да се називи прилагођавају циљној групи.

... То је веома комплексно питање. Могу се утврдити стратешки партнери Србије као државе и видети како ускладити увозне и извозне стратегије с циљем побољшања пословних резултата.

... Мислим да ово није проблем представницима привреде у Србији. Највећи проблеми су у недовољном практичном знању и пословном начину размишљања привредника, креирања адекватних тимова људи као и јасно дефинисаним правилима пословања које ће сви поштовати. Ако нешто не знају, привредници морају да плате стручњака који ће знати да заврши посао. Сви радници морају да буду адекватно плаћени са пуном платом преко рачуна и доприносима, а фискални рачуни морају да се издају за сваку трансакцију.што није случај.

... Употреба ћириличног писма свакако представља важан елемент у изградњи идентитета Србије као нације, поред многих других које је потребно ускладити и поставити као понос и благо народа, заједно са химном, заставом, културом, религијом и другим националним обележјима.

... Круг оптимизма делује позитивно и допадају ми се циљеви који су постављени. Моје искуство говори да је потребно дефинисати конкретне активности које доводе до остварења циљева који ће бити мерљиви у дефинисаним временским интервалима. Такође, биће од пресудне важности ко ће водити имплементацију свих активности. Код повећања продаје, ако причамо о Србији, свакако би додала повећану наплату потраживања јер су ту највећи проблеми у привреди. Ја бих, такође, додала у кругу едукацију потрошача као и привредника из области бизнис логике, да разумеју предуслове како може да се повећа тражња, односно како да се повећа продаја и оствари бољи профит.

У Београду, 7. маја 2016. године

72. Миодраг Б. Младеновић

директор Завода за заштиту споменика културе у Панчеву

Ћирилица је духовно, историјскo, државотворно, па на концу и привредно сведочанство трајања српског народа. Културни простор српског народа је специфичан, јер се два алфабета – ћирилични и латинични равноправно употребљавају. Поред географске, геополитичке, музиколошке биполарности нашег народа, употреба два алфабета у говорном језику чини српски народ отвореним за све врсте утицаја. Ћирилица нас стога подједнако и повезује и раздваја. Под повезивањем мислим на кохезију унутар нашег националног корпуса, као и на везу са духовно блиским просторима попут Русије. У исто време, ћирилица нас и одбија од свих који у нама никад неће препознати европски народ, а ту мислим пре свега на англо-саксонске и германске народе. Колико год то било изненађујуће, то је добро за наш опстанак. Псеудоједнакост под плаштом извозне демократије, довела нас је у ситуацију да се без икакве заштите боримо у тржишној утакмици са много јачима од себе. Економске баријере су порушене, робе (па чак и услуге) се преливају преко наших граница без могућности икакве царинске заштите.

Стога је идеја о фаворизовању ћириличног писма у тржишним комуникацијама важан сегмент у борби против глобалистичке доминације. Ту борбу треба водити у стилу књаза Милоша: поштујући европске, демократске принципе, сврсисходно примењујући њихове законе који убрзано постају и наши. Иницијална идеја да се ћириличним кодирањем истакне национални привредни простор кроз утицај на патриотизам купаца, ипак је по мом мишљењу утопистичка. Ми смо склони да прихватимо све туђе, ''а приори'' га доживљавајући као боље и напредније. Стога је чињница да је роба јефтинија, па макар била и неквалитетнија, увек јача од економског патриотизма. Ипак, уверен сам да под паролом читљивости, односно боље информисаности купаца и заштите њихових права, могуће ћирилицом омеђити виртуални ''забран'' српског тржишта. Читљива декларација само на српском језику (јер се овде, на српском тржишту врши конкретна продаја), писана ћирилицом, требало би да је логична обавеза свих произвођача и продаваца. Ћирилица је писмо које се прво учи у нашим школама. Њена визуелна ''мекоћа'' развија подсвесну емоцијалну везу са читаоцем. Претпоставка коју је тешко оспорити је да је ћирилица основ писмености нације (потрошача), да је сви могу прочитати и сви лако схватити потрошачке декларације. Читљива величина фонта и уклањање непотребних језика се при томе подразумева. Прописима који фаворизују ћирилицу, сигуро је могуће извршити посредно фаворизовање домаћих производа и услуга.

Туђице нису пријатне, али су логичне. У савременом свету, у коме се производња идеја обавља у центрима моћи, немогуће је сваки нови проналазак именовати на српском језику. Ипак, тамо где постоје логичне замене српским речима, увек треба прибећи употреби нашег језика. Да ли је производ ''домаћи'' суштински не зависи само од тога да ли је произведен у нашој земљи. Основно питање је да ли је он репрезент вредности наше заједнице, а ако поништава наш језик, такав производ сигурно уништава и наш идентитет, па самим тим и целокупни оквир нашег живота.

У Панчеву, 18. маја 2016. године

73. Драгутин Минић Карло

Новинар и сатиричар

ПИСМО ЗА СВА ВРЕМЕНА

Да су, на пример, Немци, Енглези и Французи прихватили ћирилицу, не би се странци, а ни они сами, толико мучили око изговора. И мени је ћирилица некако слатка, али ми је горко у устима кад видим како се донедавно повлачила пред латиницом. Но, ево одолева и том модном тренду. Десило се чудо : многи модерни Србљи су се вратили свом писму и полако сричу слова.

Чини се да је дошло време да ови млади уче оне југо-генерације ћирилици. Нема више оно Živio drug Tito! Него Живео српски вожд, ко год то био. Као што су млади Јевреји од 1948. Године учили родитеље и бабе и деде заборављеном хебрејском језику, који су учили у школи. Тако су се полако изгубили и јидиш и ладино.

По свему судећи, ћирилица (п)остаје српско писмо за сва времена, и како рече афористичар Зоран Ранкић: Пишем ћирилицом, јер тако и мислим.

И ево још моја два афоризма на ту тему:

Čuvajmo ćirilicu!

Сачували смо ћирилицу. За нека боља времена.

Изгледа да су дошла та времена.

У Београду, 18. маја 2016. године

74. Небојша Кривокућа

драматург и креативни директор агенције Communis DDB.

Иако ме стварност понекад демантује, верујем да живимо у друштву разумних људи који производе, пословне партнере и пружаоце услуга бирају на основу квалитета, дефинисане цене за тај квалитет и то колико одређени производ утиче на квалитет живота њих и њихових најближих и да је време пружања "бланко" подршке производима само зато што су "наши" завршено. С тим у вези, мислим да је употреба ћириличног писма у сврху истицања порекла производа или компаније – неважно. Квалитет је оно што би требало да буде пресудно а не порекло.

Језик је отворен и жив систем. Додатно, наш језик је и специфичан јер је одувек био под утицајима различитих култура и писама, што га је учинило богатијим и отвореним за две врсте писма, што је једна од дивних, драгоцених предности српског језика.

Не верујем. Ближи сам идеји да би смањење броја такмичара у тржишној утакмици само допринело назадовању квалитета који ће имати "гарантовано тржиште".

Уколико су произвођачи усмерени искључиво на домаће тржиште – можда. Али, верујем да би пословање пре унапредили освајањем и других тржишта, што подразумева амбалажу означену другим писмом.

Ја сам поносан што припадам култури која подразумева могућност коришћења два писма. То је једна од наших јединствености коју бисмо, верујем, морали да очувамо.

Делује оптимистично, али мислим да би подједнако био оптимистичан да је написан и латиничним писмом, као и на енглеском.

Најпре прихватање система вредности који подразумева искрену посвећеност квалитету онога што производимо, а не брзом профиту. Дакле, коренита промена, док још имамо земљу у којој би та идеја могла да пусти корен.

Нас саме и тренутно актуелни систем вредности.

У Београду, 22. јуна 2016. године

75. Мр Драган Јеремић

докторант на Факултету политичких наука „О политичком маркетингу“

„…Могући коментар, сугестија или напомена у односу на постављено питање.Ћирилица, сама по себи, требало би да буде писмо са којим се српски народ поноси. Да постане знак престижности. Без обзира на тржишну потребу да латинично писмо буде доминантно, а из додатног разлога што би израда амбалаже на два језика била финансијски издатак за произвођача, ћирилица би морала да буде знатно присутнија. Сматрам да је управо ћирилица шанса да се наше робне марке још боље позиционирају на тржишту и буду још препознатљивије. Велики сам противник „но нејм“ производа, поготову нисам присталица развоја тзв. приватних или трговачких робних марки. То озбиљно угрожава позицију наших производа, доприноси њиховом уништењу. Сматрам да би управо дефинисање нааших угледних робних марки а и оних других у настајању, подстакло „локалпатриотску“ куповину.Такође ми изузетно смета што су неке стране робне марке (робе које се производе на нашим просторима у енормним количинама – на пример наше флаширане воде, доминантне у нашим трговинским објектима. Сматрам да би коришћење ћириличног писма био додатни мотив да се купује домаће.“

„… Никакав додатни коментар није потребан. Сматрам да називи фирми морају бити исписани искључиво ћириличним писмом. Ако фирма има потребу због пословања са иностранством, назив може бити лако преводив и компатабилан са преводом, на пример, са енглеским. Англицизам који је преплавио Србију (енглештина) је по систему „видела жаба где се коњи кују….“

У Ваљеву, 11. јула 2016. године

76-77. Потрошачи и грађани, виђење њих двоје.

Имена позната редакцији.

  1. Може бити битно само национално освешћеним тзв. патриотима. Битан је квалитет производа, не његово порекло и истицање истог. Велики број потрошача нема поверење у домаћи производ (изузев можда у производе малог броја произвођача као што је Foodland – Бакина тајна, Златиборац, и сл.) и преферираће увозне производе. Нагласак на домаћем производу ту чак може да буде контрапродуктиван. То се односи можда на мањи број потрошача, али зато на оне са већом куповном моћи. Национално освешћена већина не располаже неким значајнијим средствима већ се брине о пуком преживљавању. Даље – шта је то домаћи производ? У већини грана најбитније – прехрамбене индустрије – су српска предузећа у власништву страних компанија. Ни поставка на ћирилици неће променити чињеницу да је, на пример Агрожив, у власништву Перутнине Птуј или Темпо/Maxi у власништву Делхаизе-а, Марбо/Chipsy у влаништву Pepsi Cole, етц. Битан је квалитет производа/услуге, не порекло.
  2. У називима произвођача/понуђача услуге, називу производа или услуге и амбалажи нам не смета употреба туђица. У случају техничких производа или услуга употреба домаћих назива и ћирилица чак нам не делује веродостојно. У комуникацији нас нервира употреба страних слогана без нашег превода. Показују потпуно ниподаштавање домаћег потрошача и интенцију дистрибутера да уштеди на адаптацији/локализацији поруке. Пример слоган Опел-а „Wir leben Autos“, безобразлук своје врсте. Ко очекује од потрошача да истресе 12 или више хиљада евра, стварно може и да локализује поруку. Са друге, стране „домаћи понос“ у најновијој кампањи Књаза је патетика своје врсте и може понекоме и да делује смешно. То је, када је бренд (sorry, али израз робна марка нам је једноставно предугачак) неприкосновено први, па више не знају шта да раде. Мала дигресија, употреба туђица има смисла када је домаћи производ незграпна кованица или опис, који делује архаично. У хрватском језику су направили грешку са насилним славенизирањем свега и свачега. Шта је лакше – радио станица или круговална постаја? Хамбургер или косани одрезак? Не мислим да је то добар пут, понајмање у 21. веку, и не би требало да га следимо. Језик треба да је једноставан, лако употребљив и жив, а не да насилно приказује неки национални понос. Боље да више и квалитетније радимо, то је најбоља препорука, а лош производ или услуга неће постати бољи са наглашенијим националним епитетом.
  3. Чији економски положај? Неких тајкунских лопина под плаштом националних симбола? За потрошача је најбоље слободно тржиште и велики избор, никако монопол којекаквих домаћих лопова. Ако домаћи произвођачи нису у стању да се за своју позицију изборе квалитетом и повољном ценом, већ им треба монополистичка заштита да могу да нас и даље черупају за производе лошијег квалитета а превисоке цене, боље да их нема. Ми смо економски либерал и присталице слободног тржишта. Ако је добро познато да Имлек користи кинеско млеко у праху за део својих производа, радије ћемо купити увозне производе из земаља где се још употребљава право млеко. Лимити само на увоз ГМО-производа, односно јасно обележавање тог смећа (важи и за домаће производе из те категорије). БТW, на редукцију избора могли бисмо само да реагујемо бојкотом домаћих производа који се таквим мерама „штите“.
  4. Привреда Србије би могла да побољша резултате свог пословања ако производи квалитетне производе/услуге по примереној цени за наше тржиште. Ми не плаћамо за чирилицу и некакав имагинарни национални понос – плаћамо за квалитетан производ/услугу и само за то. Као потрошача једино нас то интересује. Квалитет и однос цена-квалитет су једино пресудни у избору. Верујемо да већина потрошача тако резонује. Привреда Србије мора прво да унапреди резултате свог рада, производ и услугу, па ће лако да побољша резултат свог пословања. Шкарт, па макар био и под националним префиксом, ипак остаје само шкарт.
  5. Вероватно да би и могла код крезубих патриотских будалетина, т.ј. већине овог народа. Који ће радо да се диче Новаковим успесима и некаквом празном историјом, а незапослени да седе испред драгстора и празне пиво за пивом и да им је врх интелектуалног домета расправа о дербију. Т.ј. да сопствено лузерско битисање маскирају некаквим националним поносом.
  6. Стварно је круг оптимизма да се фасадом мења суштина. Sorry, нисмо више у свету маркетинга (хвала богу) и не падамо на то. Док се суштина овог народа и његовог нерадничког менталитета не промени, никаква фасада неће помоћи. Док је менталитет „радио-не радио-свира ми радио“ (чак ни приватна привреда то није успела да промени), нема нам помоћи. Промене у друштву морају да сежу до сржи проблема а не да се баве фасадом.
  7. Искрено, не можемо да се изјаснимо о томе. Када сваки појединац достигне ниво да прво може са самим собом реално да буде задовољан, лако ће се изградити и национални понос и ћирилица. То су далекосежније промене од наглашавања ћирилице. Генерално, нужна је промена накарадног постојећег система вредности па ће све остало ићи лакше.
  8. Највећа препрека је да фасада не успе да прекрије реалност. Било је доста националних пројеката по разним основама и сви су се завршили катастрофално. Људи нису више слепи. Ако суштина не претходи фасади, евентуални успеси ће бити кратког века. Наравно да ће се просечни крезуби Хомо Балцаницус лако примити на фасаду, која јача његов национални понос, поготово ако тиме може да одложи нужне промене код себе самог. Проблем је у томе што се очекује од њега да за то плати, па вероватно и преплати. Мора суштина иза те фасаде да оправда цену.
  9. Све већ речено. Мислимо да нисмо прави испитаници за ову врсту пројекта. А остарили смо да бисмо лагали.

П.С: Можете одговоре користити како желите, али без навођења икаквих наших личних података. Ставите нас као анонимне потрошаче. Мада чисто сумњам да за овакве коментаре има простора у вашем пројекту, а ми не можемо да лажемо.

Дали смо искрене одговоре, из нашег виђења као потрошачи. Маркетингом се више не бавимо, те одговори могу само да буду из визуре потрошача и грађана. Сумњам да ће Вам се допасти и да ћете их објавити. Искрено, подржавам Ваш пројекат због Вас лично и зато што Вас лично поштујем, али не верујем да промена фасаде пре промене суштине може довести до ичег доброг, а српска суштина је ... Да не улазимо сада у тужну реалност. Превише разних зајмова за препород је било, а идеју било каквог лимитирања тржишта и избора у име нечег имагинарног националног никако не подржавамо. Српски производ треба да се првенствено избори квалитетом и одмереном ценом, прилагођеном тржишту, а не нагласком на националном елементу и заштитом монопола. Насупрот, појачана конкуренција увоза је једино што ће српског привредника натерати да унапреди квалитет и прилагоди цену. Ретки позитивни примери као што је Foodland на жалост не мењају суштину српског производа. У том смислу су формулисани и искрени одговори. Знамо да такве нисте тражили, али другачије нисмо умели да одговоримо, а за детаљну анализу проблема и стручне одговоре, на жалост, немамо довољно времена

Wednesday, 8. јуна 2016. године

78. Проф. Здравко Мићановић

Ванредни професор на Факултету примењених уметности у Београду

Производ као такав, и његова тржишна позиција подразумева задовољавање много фактора међу којима је писмо само један од њих, али када је у питању ћирилица и осетљив фактор, имајући у виду друштвену позицију ћирилице. Некада ће та употреба бити продуктивна, чешће контрапродуктивна, с обзиром на чињеницу о њеном неповољном положају, јер свуда око нас је видљиво да је латиница увелико преузела примат. Проблем је често изван наведене теме, и тиче се поред недовољно развијеног јаснијег и видљивијег програма употребе ћирилице такође и помодарске овисности о утицајима са стране.

Страни изрази су у највећој мери непотребни. Занемарили смо властити језик и његово богатство, оно у чему се очитује особеност, тиме и препознатљивост.

Свакако то је битан фактор којег не треба пренебегавати, али га је нужно примерити условима у којима би такав производ у односу на увозни требао бити конкурентан; одговорити квалитетом и ценом.

Нисам склон мишљењу да је писмо то које у некој већој мери може да поспеши повећање производње и продаје. Али и поред те констатације, требало би бити нормално да у највећој мери употреба ћирилице буде уобичајена.

Када би се у друштву разрешио амбивалентан однос употребе ћирилице и латинице, те да је у пракси видљиво оно што пише у члану 10 Устава Републике Србије да је у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо, ово питање би било сувишно. А овако, из ове позиције понос као осећање сопствене вредности лако може да склизне ка некритичности и охолости.

Ако је овај „Круг оптимизма“ настао под претпоставком употребе ћирилице, онда он јесте стварно круг оптимизма. Идеја је за сваку похвалу.

Препорука немам, али је идеја свакако подстицајна да се у властитом професионалном раду и окружењу делује у том правцу.

Овом пројекту препрека можда може бити кратак дах.

Постоји ли нешто што Вас нисмо питали а волели бисте да кажете о било ком делу пројекта? Можда, чак, и да пројектом нисмо предвидели неке мере или активности а да је Ваше мишљење да би, са Вашим напоменама, требало то допунити. Логичним се намеће предлог укључивања у пројекат све више аутора и институција који се непосредно баве писмом и његовим најразличитијим применама.

У Београду, 2. септембра 2016. године

79. Горан Еди Тадић

Графички дизајнер

Мислим да уопштен одговор на ово питање није могућ јер различите категорије производа имају и различите купце. Сами привредници би требало да су у стању да процене да ли им употреба ђириличног писма доноси позитивне резултате. Добро би било да у таквој одлуци имају подршку јавности, као резултат шире кампање.

Лично нисам присталица толике употребе страних израза у послу којим се бавим. Додуше, за неке је тешко наћи адекватну домаћу реч, што ипак не важи за већину. Многе од тих „туђица" су толико „ухватиле корен" у унутрашњој употреби, да су почеле да се користе и код израде огласних порука, слогана и сл. Често давање страних назива робним маркама и производима има оправдање у потреби да се изађе на страна тржишта, или да у домаћој употреби буду доживљени као страни. У осталим случајевима је чисто праћење општих трендова или имитирање страних узора.

Да ли је могуће ограничити сопствено тржиште, а тиме не сузити могућности извоза домаћим произвођачима? Не бих да се бавим економским анализама и прогнозама, јер за то нисам компетентан. Сматрам да би овој земљи боље ишло кад би се људи бавили оним за шта су способни.

Укупна привреда Србије би могла да побољша резултате свог пословања уколико би се домаћи привредници подржали у свом пословању на било који начин, па зашто да не и у повећању производње и продаје производа означених ћириличним писмом на домаћем тржишту. Мада, постоји опасност да у одређеним срединама оваква акција добије политичку конотацију, и иако је ћирилица званично писмо у Републици. Србији, буде протумачено као дискриминација.

Масовнија употреба ћирилице би била могућа као резултат шире кампање, која би требало да има статус акције од националног значаја, и да буде дугорочно и безрезервно подржана од државе. Уз паметну стратегију и добро усмерену енергију, Србија би могла да почне и да се поноси својим писмом.

Круг оптимизма је заиста оптимистичан. Да би потрошач направио први корак и изразио већу тражњу, требало би да има платежну моћ, и да верује да ће му она расти. Ја тренутно таквог потрошача не видим (не рачунам одређене кругове којима „добро иде" независно од стања у привреди, њих је недовољно). Такође нисам сигуран да ћирилица може да буде такав замајац привредног препорода.

Препоруке – као што сам већ навео – тежити ка широј кампањи, анимирати државне структуре и привреднике, укључити маркетиншке стручњаке и младе снаге који препознају шири интерес и теже очувању свог културног идентитета и наслеђа.

Могуће препреке - незаинтересованост државе у пружању подршке, недостатак размишљања о дугорочним циљевима, лоша привредна ситуација у којој се ради само на опробаним решењима...

--

У Београду, 6. септембра 2016. године

80. Мр Селена Пјешивац

Судски преводилац за француски и руски језик

Претпоставка да се истицањем порекла српског производа ћириличним писмом привлачи пажња купаца остаће само на нивоу претпоставке, уколико се претходно не одговори на питање шта је то што чини имиџ, а шта идентитет српског производа. Да ли је то његов посебан квалитет, његово географско порекло, начин производње или амбалажа? Или је то начин на који страни потрошач доживаљава српски производ у поређењу са производима које је навикао да користи у својој земљи? Која је то особеност која локални производ чини другачијим у односу на гомилу производа на глобалном тржишту? Ако одговоримо на ово питање – успећемо да креирамо, у најмању руку, националнe робне марке, разумећемо шта заиста значи српски производ. Ћирилицом ћемо, дакле, моћи да заштитимо географско порекло производа, само уколико тај производ већ поседује идентитет. Употреба једног не тако ретког писма као што је ћирилица, усмерава пажњу на дизајн, али не и на значење самог производа – чувеност или познатост робне марке, јер ћирилицу не може свако да прочита, а камоли разуме. Бренд је увелико повезан са схватањима о његовој суштини, у складу са начином живота.

Српски производ мора да поседује довољно јасних атрибута да би његово географско порекло било у првом плану, али не науштрб животних стилова и демографских карактеристрика будућих потенцијалних потрошача. Имиџ производа попут „шљивовице“ огледа се у начину на који српски производ комуницира не само са домаћим већ и са страним потрошачима. Није акценат ни на цени производа, колико је на његовом пласману и промоцији. Пажња се у Србији лако привуче ниском ценом, што на иностраним тржиштима није увек случај. Питање је да ли се географско порекло може штитити ћириличним писмом, уколико ћирилично писмо на амбалажи не представља бренд по себи. А бренд чине и садржај и форма производа, не само атрактивна амбалажа. Промене у демографским структурама условљавају међусобне односе, потрошачке навике и преференције те, стога, ако се сувише фокусирамо на идеју, а мање на потенцијалне потрошаче, нећемо имати коме да понудимо свој српски бренд „заштићен“ ћириличним писмом. Социо-економске навике и интелектуалне промене утичу на законитост привлачења пажње купаца, па нека то буде и ћирилично писмо ако по себи може да привуче пажњу. Валута 21. века јесте управо пажња. А пажња захтева и разумевање.

Различитост је језик тржишне комуникације. Све је већи број потрошача српских производа који су тренутно лоцирани ван граница Србије. „Плазма“ засигурно неће изгубити битку на српском тржишту ако промени амбалажу и уведе ћирилицу на својој амбалажи. Енглески језик није језик који се говори у Русији, у Србији се говори много више. Руски алфабет има 33 слова, српска азбука 30, а латинска абецеда само 26. Па ипак, Вотка Смирнов није бренд који је инсистирао на ћиричном натпису, већ је у својој латиничној верзији, као „Vodka Smirnoff“ освојио глобално тржиште. Исто важи и за вотку „Јеlzin“. Усвајање туђица попут „бренда“, па и самог латиничног писма из примера руске водке, говори у прилог вештом прилагођавању произвођача демографским и интелектуалним променама. Јер флексибилност и разумевање различитости потрошача и њихових навика, води ка глобализацији и прихватању туђих израза као својих. Језик је флексибилан и динамичан код оних који усвајају светски интелектуални капитал и прихватају га као свој. Уколико не прихватамо туђице, сами постајемо туђинци у глобалном свету бизниса. Ћирилица нас враћа коренима, међутим, тржишни комуникациони потенцијали ту могу остати и заробљени. У принципу прилагођавања променама огледа се сва моћ тржишних комуникација.

Дискриминативан став према куповини страних производа има смисла само ако је домаћи производ квалитетнији и прихватљивији у ценовном погледу. Онда је то вид позитивне дискриминације. Акција „Купујмо домаће“ показује резултате уколико иза ње стоји квалитетан српски производ,, а не корпа по мери сиромашног становништва, међу којима, нажалост, у све већој мери има и представника српске културне елите.

Једино истраживање тржишта може да да одговор на ово комплексно питање. На повећање производње и продаје производа утиче, пре свега куповна моћ становништва, па тек онда квалитет, вођен законима понуде и тражње. Означавање ћириличним писмом свих српских производа може довести и до контра ефекта. Монопол домаћих привредника ни у ком случају није у интересу српског потрошача. Ова иницијатива може да покаже много боље резултате на иностраним тржиштима уколико се користи комбинована двојезична варијанта јер инострани купац мора да зна и шта, и зашто, и од кога купује. Замислите само шта би се десило када би нечијом одлуком сви називи интернет домена у Србији морали убудуће да користе искључиво ћирилично писмо. Маса постојећих веб адреса и сајтова била би неупотребљива.

Национални понос је одлика народа са јасно изграђеним идентитетом својих представника - угледних појединаца. Понос једног народа побуђују најбољи представници тог народа, на њих се појединци угледају. Тако је и са брендом. Бренд постаје понос оног произвођача који је инвестирао много напора у креирање потребе тржишта за својим брендом, који је дизајнирао и искомуницирао на прави начин атрибуте бренда који је креирао, што значи да је, у једном периоду, био посвећен и оријентисан ка свом будућем потрошачу, а мање ка себи, да се трудио да задовољи његове потребе, а профит је дошао као награда за напор који је уложио.

Подизање свести о одређеном бренду могуће је заокружити оптимизмом, али само у односу на циљну групу која се, претходно, мора што прецизније дефинисати, разумети, убедити и подстакнути на акцију. Јавно мњење се формира искључиво на основу искустава појединаца који чине то јавно мњење, а који све мање верују средствима информисања а све више себи и својим узорима.

Употреба ћириличног писма је само једно од могућих средстава за постизање циља. Ако је циљ иницијативе развој српске привреде, питање је шта је заправо, сврха развоја српске привреде и да ли би та сврха можда могла да се оствари на неки други начин.

Ако је сврха - развој српске привреде кроз пласман српских производа на глобалном тржишту, у смислу промоције извоза, одна смањење увоза оних производа који се већ производе у Србији, а чије ће етикете бити исписане ћириличним писмом, није начин да се дође до циља. Нејасно дефинисани циљ ограничава слободу кретања робе и услуга. А тржиште је као ринг. Побеђују они који се најбрже прилагођавају променама, који користе и ћирилицу, и латиницу, и поред сопственог идентитета који чувају, прихватају и неке

Препреке су лако видљиве на примеру регистрације ћириличног српског домена у интернет простору. Чак је и многољуднија земља од Србије, као што је Руска Федерација, дозволила могућност претраге појмова на руском језику и у латиничној варијанти како би руски сајтови достигли што већи домет.

Препорука: ћирилица да, али уз латиничну верзију текста. Ћирилица – примарна. Латиница – секундарна. Још боље – равноправна. Креирање бренда је на првом месту.

П.С: Рођена је 31. децембра 1964. у Београду. Основно образовање стекла је у Братислави, Рабату (Мароко), Београду и Москви. Завршила је Прву београдску гимназију 1981. године – смер култура и информисање. Дипломирала је на Факултету драмских уметности у Београду – смер филмска и телевизијска монтажа, а касније уписала и последипломске студије на истом факултету, одсек филмологија. Одбраном магистарске тезе „Друштвено одговорно електронско пословање у области енергетске ефикасности“ стекла је звање магистра техничких наука – подручје организационих наука за електронско пословање на Факултету организационих наука у Београду. Добитник је признања Друштва Србије за односе с јавношћу „Др Драгутин Врачар“ за најбољи академски рад 2011. године

У Београду, 10. септембра 2016. године

81. Срђан Јанићијевић

Оснивач Мокрогорске школе менаџмента.

Постоји мишљење да је могуће унапређење српске привреде кроз означавање производа употребом ћириличног писма (на амбалажи, у изради огласних решења, на плакатима, проспектима, на преписном материјалу фирме и слично), а као вид истицања националног порекла производа и привлачења пажње купаца. Хоћете ли да нам кажете Ваше мишљење када је ова претпоставка у питању? Могући коментар, сугестија или напомена у односу на претходно питање.

Ова претпоставка је погрешна. Унапређење српске приврее се неће десити употребом ћириличног писма. Оно што је потребно да умемо да направимо квалитетне производе на које смо поносни и са радошћу их користимо. Тада ће и ћирилично писмо добити свој нови смисао у тржишној употреби.

Када је реч о тржишним комуникацијама у Србији, које је ваше мишљење (Ваш став) о употреби „туђица” – страних израза, посебно англицизама: у називима и код истицања имена фирми; у одређивању назива производа, креирању комерцијалне амбалаже (генерално, појединачних паковања), или код израде огласних порука? Могући коментар, сугестија или напомена у односу на претходно питање

Свака туђица која има своје природно име на нашем језику треба да се избегне. Изузетак може да буде иронична или друга употреба где баш желимо да истакнемо туђи контекст.

Наравно. Све што може да се производи у Србији треба да буде у бољем тржишном положају него роба из уваза. Важније је да наши људи раде и зарађују него да се задужују и купуру робу из увоза.

Не.

Национални понос је шира категорија од писма. Ми морамо да постанемо свесни својих врлина и мана. Да радимо на себи а писмо не наш оригинални начин изражавања. Ако немамо више шта да изразимо, џаба нам овако лепо писмо

Опште место.

Немам препоруке.

Суштина је у истрајности и искреним уверењима.

НЕ.

Београд, 11. септембра 2016. године

82. Слободан Штетић


Графички дизајнер
Редовни професор Универзитета у Крагујевцу

Био бих неискрен ако бих се сложио са наведеном тврдњом. Мислим да у време опште глобализације која, иначе, траје деценијама уназад, стандардизација је један од основних постулата да производ из мањих земаља попут Србије нађе своје место на светском тржишту. Рекао сам неискрен јер мислим да ћирилицу ваља неговати, користити, али пре свега у оглашавању на домаћем тржишту. Морамо бити свесни да страни конзументи често не знају ни где је Србија, а коришење ћириличног писма би им стварало још већу забуну. То се наравно не односи на тржишта где је ћирилица у употреби. Неки специфични производи који су тражени на страном тржишту, алкохолна пића, вина, чајеви и сл. можда могу да задрже и ћирилицу пре свега као одредиште порекла, традиције, осмишљеног дизајнерског приступа па чак и одређене дозе егзотике за страног купца.

То је већ општа појава јер произвођачи као да желе да прикрију порекло производа како би га приближили или препоручили страном купцу. За пласман производа у Србији то није добро јер ми морамо неговати наше писмо. Тиме и васпитавати купца да је производ из његове земље обележен националним писмом и називом. На пример „Студеничко вино“ не може бити написано на етикети латиницом и под неким другим називом јер тиме неће градити дуготрајност на тржишту и утопиће се у великом броју сличних производа из земаља чији је производ национално обележен.

Апсолутно. То подразумева да домаћи производ по цени, квалитету и дизајну амбалаже мора бити еквивалентан страном. Примера ради, пре готово пола века у Србији су се секле шуме и најквалитетнија дрвна грађа у милионима кубних метара је у бесцење продавана словенцима. Они су нама слали назад намештај по веома високим ценама продајући га готово у грамима, али квалитено обрађеном и добро дизајнираном.

Ипак мислим да би могла. То сам и у претходним питањима апсолвирао. Неговањем традиције, али и доброг квалитета коришћење ћирилице не би сметало.

Свакако да би масовном употребом ћирилице, што нам је на крају и обавеза, неговали и национални понос. Сваки народ који држи до себе пре свега то исказује употребом свог писма. Пример је Јапан. Тешко можете наћи производ из Јапана који је на енглеском језику.

Верујем!

Акција и конкурси да се дизајнира, односно пројектује већи број ћириличних писама. Избор је мали и, вероватно због тога, се дизајнери не користе ћирилицу. Треба формирати свест на уметничким академијама да се ћирилично писмо користи, пројектује и убедити произвођаче да им латиница неће донети већи приход посебно у Србији и земљама где је ћирилично писмо у употреби.

Суштински препреке су у произвођачима и привреди. Они су клијенти и они диктирају услове. Као што рекох већи избор ћириличних писама и наравно њихова адекватна употреба. То је дуготрајан и тежак посао, али без рада и упорности не можемо очекивати ни значајније резултате.

Можда формирање цена производа из Србије. Често наши производи на српском тржишту имају већу цену од оних који су из увоза. Цене домаћих вина високог квалитета су много веће од цена шпанских, португалских и др.

У Крагујевцу, 18. Септембра 2016. године

83. Зоран Бореновић

Графичи дизајнер

Нисам потпуно засигурног мишљења да би (само) ћирилица у значајној мери унапредила позицију српског производа.

Увак сам имао негативан став према “туђицама”…обзиром на наше историјско-географске чињенице. Међутим, морам бити искрен, уколико је насупрот томе, било и креативно надахнуће манипулисати латиничним карактерима типографије који су се логично наметнули, а били далеко захвалнији по конструктивности.

Не, никако..

Не.

Можда, али ја нисам оптерећен том врстом “иконографије”. Добар пример, заиста, биле би дневне новине Политика, РТС ћирилица… Али, такође, још увек добро памтим онај “ужас-ере Мирослављеве ћирилице”- на свакој пекари, на сваком углу!!!... као најстравичнији пример епидемије неукуса.

Како је и насловљено… Као веома Оптимистичан круг!?

Образовањем у том правцу… а онда тек резултат очекиваних циљева.

Ток необразованости пре свега… стереотипе, наглашеност друштвеног примитивизма и одсуство укуса већинског дела...

Ћирлица ДА, али није недостатак типографија, нити ћемо типографијом решавати питања. Она је само део или састав лошег/успешног дизајна.

Међутим, ако се задржимо коначно само на ћирилици, фонтови који су нам најчешће доступни или на располагању, доста су у лошем квалитету. Определити се и борити с њима је незахвалан положај за креативца.

ЧАСТ ИЗУЗЕТЦИМА, нашој елити уметника калиграфа-типографа, који су на ТПОМЕТАР сајту, јавно и несебично поделили своја знања и умеће, подарећи небројене сопствене примерке на поклон свима!

У Београду, 19. септембра 2016. године

84. Љубиша Манчић

Академски вајар – дизајнер

Употребом ћириличног писма, одговарајућим дизајном сигурно ћемо истаћи национално порекло производа и привући пажњу купца.

Туђица обавезно уз ћирилицу.

ДА

ДА, у сваком случају

ДА

ДА

Не заборавити Саву Мркаља и Вука Караџића

Глобални притисак

Пуно тога сте предвидели. Честитам и прикључујем се пројекту.

У Београду, 19. септембра 2016. године

85. Божица Велоусис

Књижевница

1. Постоји нешто у нама самима што буди нашу свест, нешто што нас мотивише и даје нам снагу да идемо даље и да превазиђемо све недаће и околности које нас окружују, то је љубав у нама која нам даје енергију, за нове дане, буди у нама наду и мотивацију ка неким новим циљевима. Нада и мотивација су потребна Србији и српском народу као земљи која је имала бурну историју.
Колективно смо се суочавали се и борили са туђим властима које су наметале своје обичаје, навике, језичка обележја кроз политику, насилну поставку власти. Сви знамо колико и данас постоје обичаји, речи у народном говорном језику које се преносе са колена на колено, а које датирају још од периода владавине Османског царства.
Као што сам и напоменула на почетку овог текста, буђење националне свести је кључна тачка, а да би дошло до тога, неопходно је мотивисати народ, пробудити жељу за бољим очувањем историје и културе и самим тим и писма цирилиће, а свако писмо представља лични код народа.
Чести ратови слабили су државу која би престајала да буде правно јака и стабилно уређена и тада би долазило до слабљења националног поноса, самопоуздања при чему би народ под присилом присвајао туђа културолошка обележја и карактеристике.
И данас је у српском народу још увек присутан страх генеолошког типа, који морамо искоренити путем буђења и вредновања националног обележја. Отуда морамо да негујемо традицију, историју и језик, ћирилицу, кроз песму и игру и да је представљамо младим људима и подучавамо да је важно да негују и чувају свој национални идентитет.
Привреда је кључна за Србију. Унапређење и развој привреде како бисмо побољшали економски статус. Производња домаћих производа подстиче развој привреде и економије, а самим тим се покрећу и друге значајне активности друштва као што је пре свега запосленост.
Унапређење српске привреде, маркетиншки се може побољшати кроз означавања производа и то употребом ћириличног писма на исте. Присутност писма, као националног кода, важно је за народ јер говори о жељи, потреби и вољи за очувањем националног идентитета кроз ствари видљиве у свакодневном животу и функционисању.

Требало би смањити акценат преузимања начина рада и пословања западног типа, а самим тим и употреба њиховог говорног језика и разводњавање нашег који је и кодекс народа, вратити се нашем начину рада и пословања, које је било присутно неких осамдесетих када смо колико толико били друштвено и економски стабилни. Јер су навике и потребе другачије у односу на људе који живе читав живот радећи од девет до пет, како код нас то није била пракса. Инсистирањем на враћање писма, реформе рада и улагањем у знање, затварањем приватних факултета, бављењем корупцијом која је укорењена, смањило би се рушење културе. Отуда би се тек можда могао направити камен темељац за надоградњу даљег знање. Улагање у привреду јесте решење али и улагање у знање, смањење школарина, омогућавање бесплатног усавршавања у земљи чија просечна плата не покрива ни десетину цене школовања. Само останак младих у земљи и улагањем у знање које мора бити доступније за омладину може се говорити о каквом таквом очувању националног идентитета.

Сматрам да производњом домаћих производа подстичемо развој српске економије и сматрам да је пољопривреда кљуцна грана привреде у Србији,с амим тим што је Србија по свом географском положају и по богатој хранљивој структури свог земљишта погодна за гајење разних култура са адекватним мерама заштите, а да при том те мере заштите не буду у смислу опасне да утичу на само здравље крајњих купаца производа. Можемо да пратимо здрав раст биљне културе која ће нам као таква са свим хранљивим састојцима бити пласирана као производ. Што значи да велики акценат треба ставити на гајење и производњу домаћих производа јер то доноси многе резултате почев од запослености до сигурности квалитета производа, наравнп уз адекватну контролу струцчних надзорника. Што се тиче смањења производа са иностраног тржиста, сматрам да не треба ту правити неку драстичну разлику, већ те производе класификовати у неку посебну групу производа, као нпр.полица са увозним поврћем, воћем. Само да не буде помешана са домаћим производоима, али да се акценат стави на домаће производе. Овом иницијативом добићемо наклоност својих грађана који ће првенствено куповати свој домаћи производ из више познатих разлога, а пре свега јер то је ипак домаћи производ. Што се тиче увозних производа, верујем да би се одлучили за куповину овог производа тек понекад. Посебним полицама са увозним производима биће посебно одушевљени сви људи из других земаља који су због неког свог разлога у нашој Србији. Знаће да су то производи пореклом из њихове земље и самим тим разумеће поштовање које им овим чином указујемо.

Могуће препреке за реализацију оваквих пројеката су:
- корупција, нестручност и непознавање друштвене ситуације у одређеним сегментима која би онемогућила правилно унапређење друштвене надградње.
- некритички однос према привреди и поготово према порсеским обавезама би веома утицало на свеопште повећање потрошње, а самим тим и производње и продаје у привреди.
- највећа препрека за напредак друштва у целини је свакако низак ниво образовања како појединца тако и одређених структура у друштву као и одсуство основних моралних начела која би требало да важе у једном уређеном друштву.

Да, веома. Како сам већ објаснила у одговору првог питања, а сада само да се надовежм. Српски народ има једну бурну и тешку историју. Када кажем тешку, мислим на то да је увек био изложен сукобима, било да су то били сукоби директно намењени Србији од стране окупатора, или да су то били сукоби због њеног географског положаја јер као транзитна земља је често била изложена многим сеобама. Сав тај страх за опстанак несвесно или свесно натерао је српски народ да поприми туђице које су и дан данас присутне у говорном народном језику. Српском народу кроз векове недостаје јака црта самопоуздања која је на психолошком нивоу пољуљана. Употребом ћириличног писма допринело би стицању бољег националног идентитета, грађани би били поносни на своје порекло, на своју културу и самим тим би били више мотивисани и осетио би се већи пораст мотивације и рада.

Подржавам ову шему оптимизма, с тим што би на првом месту ставила производњу, а затим би додала понуду потрошача и на основу понуде видели би у којој је мери тражња потрошача и да ли би та тражња потрошача повећала продају којом би остварили добит у привреди. Остварена добит допринела би повећању плата у привреди, а како би се радило на томе да добит у привреди буде још већа самим тим остварила би се могућност за повећаним давањем средстава за порезе и доприносе. Верујем да је ово један реалан круг који би се заиста могао остварити пре свега активирањем производње и развојем привреде чиме би била остворена могућност за повећањем стандарда, а самим повећањем стандарда произела би се одређена промена и боља атмосферу у друштву.Средства информисања су веома битна у остварењу ове графичке шеми. Медији поготово, јер путем медија може се пренети једна позитивна атмосфера овог пројекта чији и јесте у ствари циљ информисање народа и буђење пре свега националног поноса, када се понос пробуди, оптимизам јача, отуда можемо очекивати само добре резултате које ће овакав један пројекат донети свима.

Верујем да је за брже остварење овог циља потребна пре свега велика подршка државе и државних органа као и велика подршка читавог друштва, сви би требали бити сложни и уједињени у целину, треба улагати у пољопривреду јер сматрам да је то грана у Србији која може да у неком брзом временском периоду допринесе економском порасту. Србија поседује плодно тло које даје могућност гајења многих биљних култура од којих се могу направити производи веома доброг квалитета који би задовољили потребу потрошача, поготово тиме да амбалаже и етикете декларација буду написане ћириличним писмом што би мотивисало купце за потражњом и куповином производа. Тим би се повећала производња која би остварила бољи стандард за којим би читаво друштво успешније пословало и испуњавало редовне обавезе. Држава би имала пунију касу за повећање плата при здравству, школству, култури. ДЕТЕ САМ СА СЕЛА, ДЕТИЊСТВО САМ ПРОВЕЛА НА СЕЛУ У КРУГУ СВОЈЕ ПОРОДИЦЕ. МОЈ ОТАЦ ЈЕ 40.ГОДИНА РАДИО У ЗДРАВСТВУ АЛИ ЈЕ И ПОРЕД СВОГ СЛУЖБЕНОГ ПОЗИВА ОБРАЂИВАО ЗЕМЉИШТЕ И ГАЈИО ПОЉОПРИВРЕДНЕ КУЛТУРЕ. КАО ДЕТЕ И КАСНИЈЕ ДОК НИСАМ ОТИШЛА НА ФАКУЛТЕТ, ГАЈИЛА САМ ПОЉОПРИВРЕДНЕ КУЛТУРЕ. ВЕЛИКО ИСКУСТВО У ПРАКСИ САМ СТЕКЛА ПОХАЂАЈУЋИ СРЕДЊУ-ПОЉОПРИВРЕДНУ ВЕТЕРИНАРСКУ ШКОЛУ У СВИЛАЈНЦУ У КОЈОЈ САМ ЗАХВАЉУЈУЦИ ДОБРО ОРГАНИЗОВАНОЈ ПРАКСИ ПРОФЕСОРА И ПОЉОПРИВРЕДНИХ ТЕХНИЦАРА НАУЧИЛА ДА ЈЕ ПОЉОПРИВРЕДА ГРАНА КОЈА НАМ ЗАИСТА МОЖЕ ДОПРИНЕТИ РАЗВОЈУ ПРИВРЕДЕ И БОЉЕГ СВЕУОПШТЕНОГ СТАНДАРДА.

Повећања тражња потрошача подстиче повећање производње, затим повећање продаје.
Све ово узрокује повећање добити у привреди, а самим тим и већи износ који се слива у буџет. Затим се отвара могућност за квалитетнију друштвену надградњу као што су побољшање услова у здравству, школству, повећање плата радника у тим сферама и као јако битно отварају се услови за унапређење друштвене надградње имплементирањем новина у постојећем пословању и увођење нових сервиса у корист друштва. Повећње давања за порезе и доприносе је контрадикторна мера за горе наведена дешавања пошто би узроковала повећањем цена роба и услуга, а то би директно утицало на смањење тражње код потрошача.

Домаћи произвиди чије би декларације биле одштампане ћириличним писмом о њиховом могућем извозу у земљама дијаспоре на чијим би амбалажама такође биле одштампане декларације на српском језику, ћириличним писмом. Ради остваривања овог дела пројекта потребна је повезаност Србије са земљама Европске уније, али о овом делу пројекта могуће је размишљати након што би Србија постала чланица Европске уније. Додала бих такође да би држава требала да стави велики акценат на многе младе талентоване људе; цене школства су превисоке за стандард у којем живимо у поређењу са просечним платама грађана. Такође бих додала да се у склопу овог пројекта изградње Ћириличне куће направи библиотека Словенских језика и самим тим директно укључе и Словенске земље као на пример Русија, Белорусија и Балканске земље. Тиме би сам пројекат добио могућност за већим донацијама и тиме би представили једну историјску путању како српског тако и свих осталих Словенских језика која би оснажила и подржала блиске односе ових земаља.

Захваљуем вам се на приложеним питањима. Било ми је велико задовољство да својим мишљењем допринесем актуелизацији пројекта. Радујем се будућом сарадњи,

Срдачан поздрав Божица Велоусис

У Београду, 21. септембра 2016.

86. Проф. др Жељко Симић

Редовни професор Универзитета Унион - "Никола Тесла" у Београду,
редовни професор универзитета "Медитеран" Подгорица у Подгорици
и редовни професор по позиву Правног факултета Универзитета У Београду

"Унапређење српске привреде кроз означавање производа употребом ћириличног писма" не видим као реалну могућност, будући да је "агресија" туђица отпочела давно, да је неизоставни пратилац процеса глобализације и да се, нажалост, добрано запатила у обичној комуникацији. Премда песимистичан у вези са наглим "васкрсом" ћириличног алфабета, предложио бих да законодавац обавеже привредне субјекте да, напоредо са постојећим латиничним ознакама, своје производе означе и чириличним писмом.

Процес тихог разарања наше културне и језичке традиције толико је узео маха да се чак и "реагујућу узвици", намењени присутнима у јавности поводом ситних, нежељених грађанских огрешења, готово механички, по несвесном аутоматизму, изговарају у англосаксонском говорном маниру ("упс"), као и радост ("вау"). Штавише, мишљења сам да би и сами произвођачи покушавали да избегну обавезу утискивања лого-ознака на своје производе на ћирилици, а поготово да их медијски оглашавају на писму које, можда не свесно, сматрају анахроним.

Сматрам да је могућно, премда ту тврдњу изричем као просвећени лаик, без потребног знања које би подразумевало упоредне економске и привредне анализе. Уколико би се тако створени недостатак поменутих производа релативно брзо и безболно могао надоместити домаћим, то би, без сумње, подстакло домаћу производњу, која би, у то смислу, морала од саме државе добити одговарајуче субвенције.

Не, будући да се ти производи перципирају као - "непожељни".

Нерадо одговарам одречно, свестан да је током прве две деценија века у који смо укорачили учињено све да се целокупан наш живот саобрази европским стандардима, што је последичило губитком културног идентитета, идентитета који је, у првом реду - језички!

Створена атмосфера, која има сва психолошка својства "конструкта", осујећује ме да "круг оптимизма" оквалификујем као иоле - "реалан"!

Моја једина сугестија била би: опште културно и језичко претемељење, које не би искључивало постојећу, општепревладавајућу праксу, унету споља и строго контролисану, што би подразумевало много чвршће и постојаније ослањање на институције власне да културну будућност осмисле стратешки. С тим у вези, сљуб државе и поменутих институција, суштински, не само "протоколарни", подразумевао би се!

Потпуно, заокружено и систематично апсорбовање западњачког начина живљења и мишљења, које се и језички намеће као - "безалтернативно". Језик у том давно зачетом "подухвату" није само - техне: реч је о суштавству бивствовања чија се једино-могућна-реалност уопште не доводи у питање.

Све сугестије које бих имао да предложим осуђене су на пропаст, па их сматрам излишним. Постмодерно доба је успело у науму који се чинио незамисливим: уништен је Субјект, због чега ми се и она знаменита, антрополошко песимистична Хобсова максима чини наивном и ведром. Јер, из многих разлога, гледајући смотрено чак и на погубна искуства претходног века, ми данас можемо жалобно ускликнути да "човек човеку није - вук!". Доспели смо до тачке у техничко-технолошком и дигиталном "успењу" да невесело можемо констатовати, само, да је "човек човеку - савремени човек"!

У Београду, 21. септембра 2016. године

87. Александар Стевановић

Дипломирани економиста

Ћирилица је на тржиштима где извозимо око 90% наших роба и услуга препозната као писмо једне од тренутно најнепопуларнијих земаља, која је уз то синоним за осредње производе. Дубоко сумњам у већи маркетиншки ефект ћирилице на тржиштима ЕУ и региона. Како год, до сваке је фирме да уради анализу које је писмо боље користити и да то чини следећи основни национални интересе, максимизацију пословних резултата српских предузећа.

И то је ствар индивидуалног избора предузећа. Не можете никога терати да се бави маркетингом тако што ћете му наметати да ради нешто што не види као свој интерес. У последње време, ипак, видим да је барем на домаћем тржишту почело приватно ребрендирање ћирилице и српских назива.

Слободна трговина је нешто о чему се у пристојном свету не расправља, независно да ли су економисти лево или десно са својим ставовима. Држава треба да спречи било чије фаворизовање на домаћем тржишту, а онда ће домаће фирме саме ући у подухвате где могу бити конкурентне страним фирмама на домаћем тржишту. Међутим, то је дубоко дефанзивна логика, логика одбране малог домаћег тржишта, уместо форсирања логике уласка на велика страна тржишта. Српске фирме да заузму један промил тржишта ЕУ урадиле су више него да истисну 50% стране робе и услуга са домаћег тржишта.

Не видим никакву директну везу. Велико је питање колико домаћи купци преферирају ћирилицу и сматрају је кључном у избору робе које купују.

Може и то треба да буде питање културног идентитета једног народа. На страну, да је наше коришћење два писма велика предност јер смо писмени у Русији, Украјини, Бугарској, Белорусији, Монголији,Македонији, Киргизији, Казахстану, Таџикистану и још неким земљама где је руски други језик.

Мислим да је круг оптимистичан и да треба учинити много тога на ребрендирању ћирилице. За почетак кроз развој лепих и модерних ћириличких фонтова, везивање ћирилице за идентитет народа (уместо за ствари које су до сада коришћене) итд.

Брендирање ћирилице треба да обаве институције и појединци који се до сада нису истицали подржавањем ретроградног у Србији јер није циљ да ћирилицом пишу они који су и до сада писали, него да она остане једно од два српска писма које неће константно губити „учешће на тржишту.“

У Београду, 24. септембра 2016. године

88. Мирослав Шутић

Директор агенције Partner Research Solutions
Национални представник ESOMAR-a

Унапређење српске привреде звиси од много снажних фактора, од којих је на жалост, комуникација са потрошачима на зачељу. Све и да десет или сто фирми прихвати овај концепт, привреда је у таквом живом блату да јој, чини се, нема спаса.

Страни изрази су нам се увукли под кожу само делимично из наше потребе да копирамо друге. Све веће присуство страних производа и страних фирми и њихова агресивна комуникација присиљава нас да користимо исте методе, јер нам најчешће не одговара да истичемо „домаће“ порекло. Потрошачи доживљавају „домаће“ као мање квалитетно и мање поуздано, ма како нам то не пријало. Ако „кићење туђим перјем“ може да повећа продају, нема тог произвођача који ће се одрећи прилике. Далеко је време када ће “домаће“ бити језичак на ваги када су страни и домаћи производи по свему осталом упоредиви. Дотле ће мало ко због вишка патриотизма прихватити мањак у каси.

Смањење увоза у корист домаће привреде више није опција. Држава се давно одрекла таквог права. Тржиште је (углавном) отворено, а то значи изложено најагресивнијим нападима глобалних производа и глобалних трговаца. Нама преостаје или да (а) даље пропадамо, (б) улазимо у отворену економску утакмицу са јачима од себе, или (в) да тражимо своје тржишне нише, у којима можемо материјализовати конкурентске предности. Прво се већ догађа, друго је бесмислено, а за треће немамо довољно знања и свести о добробити државе и грађана.

Ћирилично писмо може бити „шлаг на торти“, али само онда када је производ постао конкурентан. Дакле, прво квалитетан производ, оптимални однос квалитет-цена, професионални однос према потрошачима, па тек онда бонус – „печат националног идентитета“. До сада је пракса показала да овај печат служи да се суштински проблем производа забашури. Тада резултати изостају, а „печат“ се деградира.

Верујем да може, али не у тржишној сфери, посебно не само у тржишној сфери. Ту и лежи проблем. Тамо где је прави извор националног поноса не чини се ништа. Чак напротив.

„Круг оптимизма“ је логичан, али, као с почетка приче, није имун на бројне опште утицаје (политика, лоби групе, монополисти, рестриктивни прописи и закони) и зато се може третирати као „мисија“, која на дуги рок даје смисао свим напорима. У неким оперативним роковима не може се очекивати такав развој догађаја, најмање зато што велики део привреде, коју контролишу страни власници, не може бити ослонац овог пројекта.

Тешко је без већих припрема предлагати стратешке, па ни тактичке допуне овако сложеног пројекта. Прва асоцијација је потреба проширења хоризонта деловања према државним институцијама јер само оне могу градити амбијент „патриотске додатне вредности“, која би била иницијатор ширих привредних, па и друштвених промена. То је, наравно, сложена акција и вишеструко деликатна. Како се то ради, то је нова тема.

Мој је утисак да би нека амбициознија форма институционализације олакшала позиционирање пројекта и отворила врата за неки облик финансијске подршке у Србији, али и на међународном плану. Нови извори финансирања увек су добродошли, тим пре што се на тај начин отвара нова димензија живота пројекта и простор за његов глобални утицај, за који постоји пуно оправдање.

ДА

У Београду, 27. септембра 2016. године

89. Иван Ивачковић

Писац и новинар

Мислим да, начелно говорећи, писмо не игра никакву улогу у одлуци купца да се приклони одређеном производу или удаљи од њега и купи неки други. О томе пресуђују квалитет производа, евентуално традиција, као и снага маркетинга која прати производ. Замислимо ситуацију у којој бирамо телевизор. Замислимо и да Електронска индустрија Ниш има снагу коју је некада имала и да своје производе означава ћириличним писмом. Да ли бисмо, привучени ћирилицом, купили нишки телевизор или бисмо купили телевизор на којем пише Пхилипс или Сонy (ту, дакле, имамо посла не само са латиницом, него још и са нетранскрибованим називима)? Нема те ћирилице која би помогла Електронској индустрији Ниш да добије ову утакмицу. Самим тим нема ни унапређења српске привреде базираног на писму. Унапређење привреде подразумева деликатан баланс слободног тржишта и државног интервенционизма, висок квалитет и дизајн производа, као и професионалне маркетиншке кампање које би те производе требало да прате. Значај писма у свему томе јесте занемарљив.

Сведоци смо два радикална процеса, подједнако комична и штетна. Они се одвијају у многим областима, а у тржишним комуникацијама посебно. Један је механичко и неумерено преузимање туђица. У корену тог процеса је скоројевићка жеља да се они који то раде представе као модерни и образовани, као и њихов страх да ће окружење открити како заправо не знају ништа ни о чему. Тако се незнање маскира, затрпава и прикрива бујицом страних речи које треба да створе илузију о стручности оног који их употребљава. С друге стране имамо процес насилног одстрањивања туђица чак и тамо где не постоји одговарајућа српска реч. То је процес који увек тера сузе на очи – понекад од жалости, понекад од смеха. И шта је уопште туђица? Свака реч која је настала ван Србије? Хоћемо ли онда потражити и српски израз за интернет, а интернет избацити из нашег језика? Решење овог проблема стаје у једну реч: разум. Нажалост, не само што то није особина која је свима својствена него он нема ни снагу формалног прописа који би нам помогао да се у овој замршеној ствари снађемо. Пошто је, дакле, немогуће донети “разуман” језички пропис о употреби туђица, остаје нам да од случаја до случаја процењујемо шта ћемо урадити. Али ако нам разум буде макар и неформални путоказ, нећемо погрешити. И нећемо се мучити тражећи српску реч за интернет.

Могуће је, али то би подразумевало да сваки од тих домаћих производа може квалитетом и дизајном да стане раме уз раме са иностраним конкурентима.

Мислим да се одговор на ово питање налази у одговору број један.

Ако говоримо о тржишним комуникацијама, мислим да, сама по себи, не може. Ако говоримо о развитку економије, важи исто. Али, рецимо, у култури може. С тим што и ту треба бити пажљив. Ако, на пример, читамо – а ја ових дана читам – биографију Стефана Немање, онда не само да сматрам логичним што је та књига штампана на ћирилици, него таква чињеница, макар читалац тога и не био свестан, увећава уживање у књизи и понос што је Србија у историји имала човека попут њега. С друге стране, не бих волео да српску књигу о Мику Џегеру видим на ћирилици, јер би та књига била пуна језичких и других невоља из којих нема срећног излаза.

Шему разумем управо на начин како је и у називу описана – као круг оптимизма. Не мислим, међутим, да је тај оптимизам реалан, јер сматрам да му је полазиште погрешно. Разлоге таквог мишљења навео сам у одговору број један.

Нажалост, немам препорука. Било би и бесмислено и неумесно да препоручујем било шта за развој иницијативе која, по мом мишљењу, има погрешно полазиште.

Највећа препрека у јачању улоге ћирилице у тржишним комуникацијама јесте погрешно полазиште такве иницијативе. Ако смем да додам – иницијатива о Ћириличној кући ми се, с друге стране, веома допада. Не треба бити много паметан па знати да је највећа препрека за успех те иницијативе недостатак новца, односно не нарочито велики изгледи да се до новца за тако скуп пројекат дође.

У Панчеву 28. септембра 2016. године

90. ГорданаВлајић

Дипломирани политиколог

Немам сумњу да је могућеунапређењесрпскепривреде кроз означавање производа употребом ћириличног писма. Да би овај процес позитивно резултирао потребна је: доследност свих законодавних институција, образовних институција и привредних субјеката, потребна је свеобухватност, односно учешће свих домаћих произвођача и висок праг пропагандног притиска свих национално (не националистички!) добронамерних медија са интелигентним апелом који ће конотирати са искључиво позитивним комуникацијским атрибутима: самосвојност, напредак, извоз…

Проблем употребе ”туђица” почива, пре свега, на познавању српског тржишта, које ”кумови” домаћих робних марки, заправо – не познају. ”Кумови” заборављају да је у нашој земљи 17 одсто становништва неписмено и чак 23 одсто са завршеном (само!) основном школом. Дакле, имамо (бар) 40 одсто потрошача који заправо не знају који производ купују, односно - ако на 100 становника , минимум двадесет троје треба да купе производ који се зове ”нехт” или да уплате летовање у агенцији која се зове ”нолимиттравел” или да користе услуге штампарије под називом ”фласхпринт” – двострук је губитак. Тржиште губи потенцијалног корисника (потрошача), а нација губи језик. Наравно, употреба ћириличног писма неће ни најдугорочније унапредити продајуако се радња са погребном опремом назове ”Миран сан” акасапница”Кад јагањци утихну”. Пошто овде није реч о добро одабраном имену производа или правног субјекта, већ о употреби ћириличног писма, вратила бих се на закључак да ће ћирилично писмо свакако пре привући српског потрошача. Даља анализа тражила би препознавање различитих група ”српског потрошача” којима се треба обраћати језиком тржишних комуникација који ће им бити пријемчив с обзиром на образовање, очекивања, социјални статус, урбану односно руралну припадност итд.

Апсолутно, али – на жалост –српску увозну политику (или да кренемо од почетка и најједноставније речено: српску производњу) – у будућности ће научници из области економије, финансија, историје… описивати као националну велеиздају.

Да. Уколико неко помисли да је за БДП, односно за укупну продукцију роба и услуга, остварену у српској економији ово бенигна тема - вара се. Чист језик је чиста мисао. Чиста мисао ”рађа” чист језик. Чист речник. Јасну поруку. Мислеће људе. Прича о употреби ћиричног писма у циљу унапређења српске привреде је опсежна, деликатна и веома значајна тема. Прича о употреби језика у тржишним комуникацијама је изразито значајна за сваку нацију која тежи да сачува и/или оживи своју привреду.

Не само да може, већ се у већини држава које држе до националног поноса, ова ”ставка” сматра нужном. Било би занимљиво медијски и научно-истраживачки простор посветити овој теми.Упоредна анализа би сасвим извесно показала да су државе које своје писмо употребљавају у тржишним комуникацијама – економски успешније од оних које своје писмо занемарују и свесно одбацују.Свесно одбацивање било чега самосвојног, а нарочито писма и језика – директно конотира са националним комплексом ниже вредности.

Верујем у економску и сваку другу логичност Круга оптимизма. Да би се реализовало, потребно је спровођење.Да би се спроводило, потребне су одлуке.Да би се донеле одлуке – потребно је донети законе.Да би неко донео такве законе – потребно је да воли ову државу и овај народ, да буде одговоран и образован.

Према речима др Вељка Брборића, доцента на Катедри за српски језик Филолошког факултета у Београду и потпредседника Друштва за српски језик и књижевност Србије, коришћење англицизама, страних речи… најизраженије је код младих.За њих је такав начин изражавања ствар престижа, као да мисле да је употреба англицизама ствар културе, образовања и престижа. Отуда, примењено на наш ”проблем”, потпуно подржавам његове напоре у иницијативи да се са доследном употребом ћирилице почне у школи и да се доследно и свеобухватно развија свест и потреба о употреби језика и о језичкој култури.

Уместо да предвиђам проблем, одговорићу једним од решења. Када је у Њујорку забрањено пушење у ресторанима, власницима угоститељских објеката који су својим гостима хтели да приуште овај ”ужитак” – порез је наплаћиван по већој стопи.

Предлажем да се ова иницијатива упути поименце свим функционерима и руководиоцима, од врха српске ”пирамиде” до сваког ”обичног” грађана и то - уз рачун за струју. На ћирилици.

Дајем сагласност да се моји одговори користе на описане начине: ДА.

У Панчеву 28. септембра 2016. године

91. Проф. др Зоран Јевтовић

Филозофски факултет Универзитета у Нишу

Прво бих се запитао: шта подразумевате под „српска привреда“? Да ли је то можда Бамби, Књаз Милош, Сартид, Хемофарм или нека друга конгломеризована компанија? У њима су српски само зној, крв и сузе наших радника. Иницијатива је закаснила, а можда се још може говорити о очувању националног идентитета као бране корпоративном размишљању. Без одговорне националне политике нема ни одговорног тржишта, што пример Србије одлично доказује!

Потискивањем сопственог писма и неумереним коришћењем страних речи Србија пристаје на тихи губитак традиције и сопствености, али је свест о разорним последицама таквог приступа недовољно развијена. Ако у Кнез Михаиловој улици од 140 радњи само три имају називе на српском писму, запитајте се куда то идемо?

Српско тржиште је под контролом великих трговачких монополиста који скривеним договорима експлоатишу купце. Једноставније речено, један Белгијанац и један Хрват диктирају цене хране у држави, па не чуди што је она у неким случајевима вишеструко виша од европских. Није проблем у неконтролисаном увозу онога што и сами производимо, већ у непостојању здраве конкуренције која ће проширити асортиман и увести такмичење у појефтињењу робе, што у овом тренутку личи на бајку.

Србија мења пословну климу, али је то још увек споро и препуштено иницијативи појединаца. Подела бесплатних ваучера за боравак у туристичким дестинацијама Србије пример је кампања какве треба чешће организовати. Међутим, то видим само као део ширег процеса, који доследно, свакодневно и медијски снажно ваља ширити, како би јавност спознала да куповином домаћих производа помаже будућност своје деце и државе. Наравно, то значи и да наши производи морају бити још квалитетнији и ценом приступачнији.

Кључ демократског друштва је производња јавног договора, а он је могућ стратешком медијском културом и образовањем. Глобализација и мултикултуралност почивају на уважавању различитости, па стога ћирилично писмо треба да користимо за промоцију националног идентитета. У причању о некој другој Србији треба да употребљавамо нове друштвене медије, како би постепено мењали слику којом су нас демонизовали током последње деценије прошлог века. Мирослављево јеванђеље, Дечани и бројни косовско-метохијски манастири само су делићи светске ризнице хришћанске цивилизације а на њима треба градити слику (имиџ) по којем ће нас други препознавати.

„Круг оптимизма“ је теоријски лепо замишљен, али да би био реалан неопходна је политичка воља и ангажованост свих релевантних актера јавног живота. На пример, у Србији о развоју пољопривреде и опстанку села „брине“ око 30 државних институција, које не саопштавају да нам се у 90% села сваке године број становника смањује, свако четврто нестаје, а у око пет стотина животари мање од 50 стараца. Много причамо, а мало конкретно доприносимо, и то је суштина промена на којима ваља деловати.

Треба инвестирати у медијске вештине и време, креирати националну свест у којој ће ћирилично писмо бити каменчић у мозаику термина који се зове Србија. Живот се данас заснива на освајању перцепције других, при чему се мора пронаћи начин којим ће се они поистоветити са нама, схватити да смо пријатељи и да смо део глобалног друштва које дели визију будућности.

Посао који је прави изазов могу радити само професионално едуковани људи, који знају да користе алате управљања јавностима. Политичари би требало да се повуку са стране, да јавним наступима, посебно на међународној сцени пруже логистичку подршку, како би добијена пажња произвела ефекте који се очекују. Наравно, није свима у интересу да се добра слика Србије укорени у међународној јавности, па истовремено проактивним приступом ваља одговарати и на покушаје дискредитовања и негативне кампање као очекиване реакције оних који губе неправедно поклоњене позиције.

Србији недостаје национална стратегија која би обухватила смернице и садржаје прилагођавања новим друштвеним околностима. Геополитичке и економске турбуленције, са растом мигрантске кризе, демографским променама, све евидентнијим одливом мозгова и бројнијом дијаспором траже целовит и практичан одговор на питање: како спасти нацију? То није задатак за једну партију или једног премијера – то је посао тима који би ујединио најученије, најмудрије и најискусније личности, али и младе, перспективне и светски признате експерте спремне да помогну свом народу и држави.

Дајем сагласност да се моји одговори користе на описане начине: ДА

У Нишу, 12. септембра 2016. године

92. Небојша Јовановић

Ппсихолог, психотерапеут

Верујем да би употреба ћириличног писма уз одговарајућу кампању могла допринети већој куповини производа националног порекла ако кампања не би била повезана са национализмом - окренута против других, већ ако би јасно била усмерена на афирмацију ћирилице и националног идентитета и интереса домаће привреде.

То ми је прилично одбојно. Постоји тренд у пословној комуникацији којим се ствара утисак да је боље све што долази споља, посебно са запада. Не само у званичној комуникацији и оглашавању, већ и у свакодневној комуникацији људи из пословног окружења. То видим као „комплекс“ малог народа и покушај да се што више личи на оне који се сматрају моћнијима. Из психологије група познато је да додворавање и одрицање од сопственог идентитета не доводи до поштовања онога који то чини, већ, евентуално, до тога да буде прихваћен као неравноправни члан групе зато што се јако труди да испуњава правила групе. Они чланови групе који успеју да задрже сопствени идентитет, а да се при томе не окрећу против кључних вредности групе, успевају да стекну статус равноправних чланова. Слично је и између нација као великих група. Дакле, имитирање других није пут, али ни национализам и претерано истицање сопствених вредности на рачун других није пут. Мени често делује као карикатура када чујем измишљање нових израза код новопечених нација само да би се разликовали од бившег југословенског заједничког језика. То је понашање у другом екстрему од имитирања великих нација, или такозвани „нарцизам малих разлика“. Ако се избегну замке упадања у ове екстреме, кампања о поштовању националног идентитета кроз поновну афирмацију ћирилице могла би да буде успешна.

Да, могуће је и логично да би смањење увоза и повећање домаће производње побољшало нашу економију, ако би ти производи имали не мањи квалитет од оних који се увозе, и адекватно оглашавање и пласман.

Сматрам да би укупна привреда могла да побољша резултате ако би се домаћи привредници подржали у повећању производње и продаји производа означених ћириличним писмом на домаћем тржишту, али само под условом да ти домаћи производи нису лошијег квалитета и виших цена од оних које набављају од страних добављача, јер у реалној економији превладавају интереси. Под истим или бољим условима пословања мислим да би означавање ћириличним писмом могло бити битан „тас на ваги“, оно што би опредељивало купце на избор домаћих производа.

Може. Ако су друге нације поносне на своје писмо, можемо и ми. Само ако се не асоцира са национализмом, јер то онда може да привуче један број грађана, а да створи одбојност код других. Екстремни понос се често претвара у издизање себе над другима и ратоборност, као што се то види, на пример, код навијачких група.

Ова шема је веома логична. Проблем који ја видим је у томе што се људи често не понашају логично. Купиће, на пример, нешто скупље зато што је „фирмирано“ и са запада, јер то виде као статусни симбол. Или су „Југоносталгичари“ па купују производе које су куповали некада када им је било „лепше“ у „братству и јединству“...Често су неки емотивни разлози битнији купцима од логичности, користи за добробит домаће привреде и друштва...Не размишљају о томе кад купују. Стварање такве свести захтева стварно велику кампању, медије, учешће државе, едукацију грађана, пажљиву припрему засновану и на познавању психолошких аспеката, свесних и несвесних, како би се изградио позитиван идентитет, нацинални понос (не национализам) и свест о прагматичности таквог става, а не само амоционалној компоненти.

Мислим да се ови циљеви не могу остваривати брже него што сте предвидели. И ово је доста оптимистично. Свест људи се јако споро мења. Посебан проблем видим у томе како допрети до младих људи који су, због различитих утицаја, друштвених мрежа, компјутера...све више окренути енглеском језику, англицизмима... Мислим да се у раду са младом популацијом могу очекивати највећи отпори, а не видим у програму посебне стратегије за приближавање ове идеје младима. Које би њихове мотиве кампања могла да погоди?

Управо питање ангажовања младих, препознавање њихових мотива, укључивање личности и активности које би допрли до мотива младих људи да прихвате ове идеје.

Круг оптимизма почиње од повећане потражње. Све надаље стоји ако се испуни први услов. У предвиђеним активностима видим углавном оне које се реализују на основу испуњеног првог услова. Питање је како идентификовати ћирилицу код грађана као посебну, националну карактеристику нарочито код млађе популације. То би, на пример, могло захтевати учешће идола младих људи у промоцији (нпр. „Београдски синдикат“, Ђоковић, ...)... Иако ми пројекат делује веома озбиљно, имам утисак да је за средовечне и старе...Мене је лако убедити у потребу за афирмацијом ћирилице (не треба ме ни убеђивати), али, убедите мог сина. (Уз сву моју помоћ). Мало хумора и забавности не би било на одмет ни у капмањи.

Дајем сагласност да се моји одговори користе на описане начине: ДА

У Београду, 1. октобра 2016. године

93. Петар Лазић

Књижевник и новинар*

Такво мишљење превише идеализује, не само утицај писма у некој средини, него и културе у целини. Писмо је део културе и националног идентитета... и на том нивоу налази се његова, како суштинска, тако и употребна вредност. У привреди, односно економији владају, пак, сасвим другачија правила. Самим тим и механизми по којима се унапређује било која привреда функционишу по битно другачијим принципима.

У целом свету су у моди енглески називи за производе и фирме. Као ни остале белосветске епидемије, ни ова нас није заобишла. Неке озбиљније државе дуго су одолелавле томе, али су и оне, махом, поклекле. Деведесетих година прошлог века, на пример, нисте на Јелисејским пољима могли да видите ни један једини натпис који није био на француском. Када данас прођете Јелисејским пољима имате утисак да сте на Беверли хилсу. Када прођете појединим елитним улицама Токија, имате утисак да се налазите у сред Њујорка. Једини ефикасан лек против тога јесте подизање опоштег нивоа културе. А како нису успеле да се одбране много озбиљније и самосвесније средине... шта тек ми да радимо, овакви, какви смо?!

Не само да је могуће, већ је неопходно што пре донети административне мере које би спречиле увоз свих производа који се већ производе код нас и имају исти квалитет. Што се тиче производа који би могли да се производе у Србији, то тражи дугорочне мере и стратешко планирање, којем ми, нажалост, нисмо вични.

Примера ради – кружи интернетом етикета производа на коме пише да је земља порекла Србија, да је паковано у Уједињеним арапским емиратима а да је у Србију тај производ увезен преко једне холандске фирме. Колико ли се њих ту „уградило“?!

Један од озбиљнијих проблема наше привреде управо је увознички лоби, нарочито када је реч о производњи хране. Увоз хране из богатијег света који тај исти свет не користи за сопствене потребе, већ продаје или препродаје сиромашнијим „рођацима“ и „пријатељским“ државама из остатка кугле земљске, уобичајена је пракса против које се иоле озбиљније државе боре на разне начине. Сиромашне државе (пре свега духом, навикама и сиромашне), увозе све што стигну, само да је јефтино и да има прођу на тржишту. Ми у томе предњачимо, нажалост.

Што се увоза хране тиче, навешћу само један пример. Немачки научник, добитник Нобелове награде за медицину 2008. године, Харалд зур Хаузен, истраживао је дуго година податке да се у Монголији једе веома много црвеног меса а да је рак дебелог црева веома редак, као и у Индији уосталом, где се говедина из верских разлога практично не једе. Дакле није пронашао директну везу између рака и употребе црвеног меса, бар када људи користе говедину која води порекло са сопственог тла.

Хаузен тврди да се ниво колоректалних обољења од рака у Европи нагло повећао после Другог светског рата и уверен да је то најдиректније повезано са тим што је у европским земљама постала популарна увозна говедина, нарочито аргентинска. Он је у научном часопису International Journal of Cancer објавио резултате истраживањасвог дугогодишњег проучавања узорака крви и млека крава. Наиме,открио је елементе ДНК који припадају непознатом вирусу, који би, по свој прилици, могао да буде узрочник рака.

Хаузенова претпоставка, за коју и даље тражи поуздане доказе јесте да тај вирус потиче са латиноамеричких простора. Закључак до којег је дошао, после вишегодишњих истраживања, јесте да је латиноамеричка говедина у Европи најчешћи узрочник канцера дебелог црева, док у самој Латинској Америци уопше нема такве ефекте. Дакле, Хаузен говори о истој оној аргентинској говедини којих су препуне наше продавнице.

По свој прилици, аргентинска говедина трговцима је јефтинија од домаће. А када би држава, посебним порезом изједначила цену увозног и домаћег меса – ем би таквом мером поспешила домаћу производњу, ем би смањила употребу једног од узрочника рака, ако је веровати недовршеним истраживањима нобеловца Харалда зур Хаузена.

Погледати одговор на прво питање.

Живимо у времену у коме било шта што је везано за културу, образовање, као и писменост у целини – није категорија којом се подиже национални понос. Овде се национални понос подиже бусањем у груди и понеким спортским успехом. Да ли је икада иједан уметник дочекан на „балкону“ уз масовно одушевљење и покличе? Није, наравно... А не може се рећи да нисмо имали успехе и на том пољу... и то успехе који заслужују да их нација адекватно вреднује.
Ћирилично писмо једно је од темеља ове културе и тако га треба и третирати. Масовнија употреба ћириличног писма, дакле, може само да учврсти те темеље. А што се поноса тиче – сваки народ на свету има своје писмо, самим тим и разлог да се поносе њиме.

“Круг оптимизма” – графички је приказ као и сваки други. То је само покушај да се суштина поједностави и буде доступна и разумљива најширем слоју. Сам назив КРУГ ОПТИМИЗМА казује да је реч о становитом „списку жеља“. Као такав лепо изгледа – само што ја нисам превелики оптимиста, бар када су у питању резултати тог круга.

Овакве организационо и технички позамашне иницијативе не могу на прави начин да се реализују без одговарајуће подршке званичних институција. Нажалост. А с обзиром на стање у држави, плашим се да ће ово „нажалост“ бити пресудно. То је и кључни разлог због којег сам био скептичан у претходном одговору.

Поред претходно реченог, највећа препрека за реализацију овог пројекта јесте наш менталитет. У складу са њим најбоље резултате пружамо на кратке стазе и индивидуално. Све што тражи озбиљну организацију и учешће државе, још ако је на дуге стазе, односно на дуг временски рок – нама није примерено. Тада резултати изостају...

Опасност по језик, самим тим и по ћирилицу, не долази само споља него и изнутра. Мене много више брину унутрашњи непријатељи српског језика, него спољни. Од спољашњих непријатеља увек смо успевали да се одбранимо док су унутрашњи остављали дубље трагове.

Нахрупили су на језик са свих страна патриЈотикоји не поштују или чешће не знајуни сопствени правопис (на пример: јотовање, палатализације, о једначењима сугласника по звучности да и не говорим), својски се трудећи да користе правопис од пре два века. Веома често, од таквих ћемо чути придев срБски, ваљда је то Б знак националног поноса. Образложење је увек исто – и Вук Стефановић Караџић је тако писао. Да, али пре два века! Занимљивоје, међутим, да се исти ти„срБски патриЈоти “не лече на начин како се лечило пре два века – пуштањем крви и пијењем мокраће, већ користе све добробити цивилизације. У језику, култури и историји за њих је време стало... а када се разболе – време им нагло крене напред.

Ти, тзв. борци за изворни српски језик, не схватају да је сваки језик жива материја и да се свакодневно развија. У том контексту употреба туђица је неопходна и непостоји данас ни један живи језик на свету који је имун од тога. Сетимо се само времена индустријализације и немачког језика који је тада освојио свет. Нешт ослично дешава се у овом веку са информатичком револуцијом и енглеским језиком. Сви покушаји да се термини информационих технологија преведу над омицилне језике до сада су пропали. Имамо зато свеже примере у Хрватској и Француској. На крају, скоро да ништа није остало ни у хрватском ни у француском језику у свакодневној употреби, од тих новокомпонованих термина.

Уосталом, ако је судити по Шкаљићевом речнику турцизама, у покојном српскохрватском језику било је безмало десет хиљада таквих речи у употреби. Још када се томе дода да велики број тих речи које су се одомаћиле у српском језику, а преузели смо их из турскогјезика – у ствари, воде порекло из арапског, а један број њих у арапски је дошао из персијског, итд... онда видимо да језичком замешатељству нема краја. Па, када турцизмима додамо речи које свакодневно користимо а преузели смо их из немачког, мађарског и иних језика... те нам чињенице дају мало реалнију слику о ситуацији са језичим чистунством.

Не треба, дакле, мешати различите ствари:

  1. Сви досадашњи покушаји да се пронађу српски изрази за стране речи које су се одомаћиле у српском језику и које немају замену (на пример: чекић, чесма, чарапа, челик, чизма–набројаћу само неке на ч) до сада су пали у воду. Увек је то био пример силовања језика од стране тзв. језичких чистунаца.
  2. У другу групу спадају стране речи које су се одомаћиле у нашем језику а имају замену или би могле да имају одговарајућу замену (на пример: чаршија, чаршаф, чобанин–да останемо код слова ч). Шта радити са њима? О томе ни наши највећи стручњаци за језик немају јединствено мишљење.
  3. Трећу групу туђица чине оне речи којима су „обогатили“ српски језик они којима све туђе „лепше мирише“. Такви имају потребу да некритички употребљавају све што долази сас тране јер је то „нобл“ – од производа до језика... нарочито језика. Та врста свакодневне употребе туђица (често у погрешном значењу) неодољиво подсећа на поједине Стеријине и Нушићеве ликове. Није ни чудно, када су управо такви ликови највише присутни у данашњем јавном говору. У ову групу могли бисмо да сврстамо и новокомпоноване називе фирми и производа о којима је било речи у другом питању.
  4. Четвртис лучај употребе туђица новијег је датума. За то сузаслужни наши гастарбајтери који су „обогатили“ сопствени фонд речи кованицама каквих нема нигде нас вету, комбинујући матерњи језик са језиком народа у коме живе.Тим, само њима разумљивим „гастарбајтерским есперантом“, највише се до сада бавио Небојша Милосављевић, српско-канадски писац који је можда до сада најбоље описао менталитет и речник дијаспоре која потиче са простора бивше нам отаџбине. Ево неколико примера из његових књига (наравно, опетнач):
  • чикетина(Chicken) = пилетина,
  • чарџати (Charge) = наплатити,
  • чекирати (Checking out) = проверити,
  • челенџовати (Chalenge) = изазивати, стављати на пробу.

Као што човек није исти током свог живота, него се мења у сваком погледу (физичком, духовном и душевном), тако ни један живи језик не остаје идентичан кроз векове. Једина константа српског језика је ћирилица. Била и биће. То увек треба имати у виду када говоримо о српском језику.

* На Факултету за медије и комуникације Петар Лазић је држао наставу из предмета:„Вештина убеђивања у медијима“, „Критичка литература и реторика“, „Реторика и јавни наступ“, „Комуникација и техника убеђивања – основе“ и „Комуникација и техника убеђивања – полемике и дебате“.

У Београду, 11. октобра 2016. године

94. Живко Николић

Новинар

Пре него што сам одлучио да донесем коначну одлуку да ли да прихватим позив да будем интервјуисан по питању пројекта ЋИРИЛИЧНО ПИСМО У ТРЖИШНИМ КОМУНИКАЦИЈАМА, донео сам одлуку да, претходно, прочитам брошуру „Прва ћирилична кућа у историји српског народа“ која је објављена маја ове године.
Прочитао сам све објављене интервјуе – мисли шездесет једне особе (које су прихватиле позив и дале одговоре до момента закључивања брошуре за штампу. (Организатор ме је раније обавестио да ће и преосталих тридесет девет интервјуа бити објављени на истоветан начин, односно да ће Зборник обављених интервјуа бити основни и једини материјал за предстојеће академско саветовање на исту тему.)
Као новинар који сам свој радни век посветио комуницирању са људима, напокон и по професији сам професор језика, верујем да је могуће изазвати емоције потрошача, самим тим и њихов позитиван став према произвођачима било којих производа који се видно труде да задовоље очекивања и потребе грађана Србије, у овом случају у облику купаца и потрошача разних добара.
Нормално је да верујем у науку, самим тим и о маркетингу и део који се, сада, зове, neuromarketing. У не тако далекој прошлости – у другој половини прошлог века, озбиљни произвођачи, нарочито добара дневне потрошње, примењивали су мотивациона истраживања чији су резултати више прилагођени пројектовању и програмирању тржишних комуникација, нарочито када су у питању огласне кампање.
Имајући у виду стање наше економије чега су, и те како, свесни и наши грађани, сваки произвођач – било тзв. мали, средњи или велики, који се плански бори да позитивно послује а то не може да оствари ако његов производ није становитог квалитета, ако није у продајним мрежама, било локалних или на укупном српском простору, и ако формирана продајна цена није примерена очекивањима циљане групе потрошача.
Политичка стварност и догађања у нашем окружењу, нажалост, „убили“ су вољу многих произвођача да се добро позиционира на тржишту, односно да добије „свог“ купца на чијој се верности могу доносити дугорочнији планови.
Примереним односима између новинара и произвођача, где се неће плаћати простор или време да би се „протурала“ вест или коментар и слично, примаоци одређених вести слушајући радио, гледајући телевизијски програм или читањем дневне и периодичне штампе, потрошачи ће прихватати и подржавати видне напоре. „Индустрија свести“ јесу подсвесни убеђиваћи који доносе своје одговоре: „да“ или „не“, од чега, напокон зависи живот било ког произвођача и опстанак неког од његових производа.

Као лингвиста, свестан сам продора многих страних речи и израза који се не могу превести на српски језик. Напокон, и ви сами маркетиншки посленици покушавали сте да нађете прилагодљиву реч, знам да су Словенци и Хрвати „експериментисали“ са термином „тржење“ и брзо одустали од те намере. Са друге стране, свакодневно смо сведоци чак видног напора многих да користе стране речи и изразе и где треба и где није потребно, управо имајући у виду богатство српског језика.

Имајући у виду да увозимо коме шта падне на памет, да дневно расте утицај увозничког лобија који, на тај начин, формирају тржиште трговине – који, својом агресивношћу – нарочито у свакодневном оглашавању, формирају и тзв. потребе потрошача, до силног утицаја на „стилове живота“ код све различитијих припадника циљних група, сигуран сам да ће наши грађани, без обзира да ли се појављују у улози купаца или потрошача, лако и брзо приметити напоре наших привредника – јасно, ако их буде, да се „додворе“ нашим купцима и да ће то изазивати њихове позитивне (очекиване) реакције.
Самим тим, верујем да сам и дао одговор на питање да ли је могуће смањењем увоза доприносити стабилности наше економије и платног биланса земље.

Скоро цео свој радни век провео сам разговарајући са нашим привредницима, од занатлија до“великих“ директора и председника компанија.
Стварно мислим да држава треба да се бави њеним уређењем како би се привредници осећали сигурним: да неће бити монопола од стране било кога а он је, сваким даном, све виднији, да ће судство судити по правди која је једна-једина;да ће порески органи савесно поштивати законе и прописе не правећи разлике – што је и дан-данас видно у многим случајевима, да држава не води тзв. микро економију када, стимулишући иностране произвођаче да своје производне погоне или трговинске мисије пренесу из земље „а“ на тржишту земље „б“ омогућава нелојалну конкуренцију у којој се, по правилу, унапред зна ко је губитник.

Како да не. Име државе, њена застава, химна, вера, језик, писмо … јесу елементи који битно утичу на достојанство грађана, његов понос и љубав према земљи. Зар се то набоље не види на спортским теренима када се из хиљада грла пева химна и маше националном заставом. Била би велика заблуда ако неко помисли да се то дешава само у спорту. Срце и емоције нису увек контролисане функције, треба их „изазивати“. То би требало да раде сви произвођачи а грађани Србије, у овом случају, у лику купаца или потрошача а држава само да се „смеши“ посматрајући раст националне привреде захваљујући амбијенти и условима за које јесте одговорна држава. И ништа више.

Све што сам раније изјавио јесу и одговори на ово питање. Од раста наше привреде и њеног квалитета пословања, зависи – како то воле да говоре политичари – друштвена надоградња, па до наших пензионера који, можда а и верујем у то, најбоље разумеју. Јер су постали пензионери радом у неким другим условима тако да су више него позвани да буду аналитичари дешавања и да се, на основу њима својствених закључака, понашају без обзира на профил или степен стручности.

Верујем да ће и новинарски посленици разумети ову друштвену акцију и исправно је тумачити. То ће бити довољан и њихов највећи допринос, доприносећи позитивном јавном мњењу када је тема овог интервјуа у питању.

Наш образовни систем „каска“ за цивилизацијским токовима и достигнућима. Самим тим, пошто у разним сферама властине може бити било ко запослен а да нема факултетску диплому (хоћу тако да мислим о нашој држави – да су прави људи на правим местима!), њихова знања и степен оспособљености нису увек примерени очекивањима и потребама, тако да јача бирократска олигархија која се, напросто, уједињује како се не би открила њихова онеспособљеност према стварним потребама друштва. Није много боље ни међу људима који су се определи за живот политичара. У те случајеве убрајам многе народне посланике.

С обзиром на моју животну доб и радно искуство, жалим за временима када су све радио и телевизијске станице имале своје интерне комисије које су одлучивале о естетским вредностима огласне поруке. Врло добро памтим њихову осетљивост на употребу српског језика и на одстрањивање непотребних страних речи и израза. О њиховим одлукама није се могло полемисати јер су у тим телима стварно“седеле“ особе са врхунским ауторитетом. Институција „права жалбе“ на њихове одлуке да се одређена огласна порука не може емитовати (приказивати) није постојала. Тога, већ годинама, више нема и у последице тога дневно се уверавамо. Ево, ја, као телевизијски „човек“, многе приказане поруке не разумем. Сам себи постављам питање „шта је песник хтео да каже“.

У Београду, 15. октобра 2016. године

95. Mρ Неда Салаи*

Mагистар економије Специјалиста за маркетинг и корпоративне комуникације „Proactive menagement consulting“

Мишљења сам да употреба ћириличног писма не би била од утицаја на промену одлуке срспских потрошача о куповини у смислу поштовања наше традиције и писма. Потрошачи, за сада, нису спремни да мењају своје навике без обзира на своја национална осећања све док држава активније не покрене кампању за подршком домаћим производима и писму. Пре свега, када се створе бољи економски услови и повећа куповна моћ становништва, које би тада могло да размишља и о националном писму. Тренутно то звучи као луксус јер када погледате просечну потрошачку корпу и плату, већина становништва је на граници сиромаштва. Ово је племенит и користан пројекат на дуг рок али наша реалност је крхка привреда без јаких институција, са значајно смањеном куповном моћи становништва. Тако да употреба ћириличног писма не би била од утицаја на промену одлуке о куповини у корист текстуално оплемењих производа нашим националним писмом. Такође сматрам да су процеси перцепције код српских потрошача врло комплексни и већином се ослањају на утемељене навике. Цена производа је пресудна чак и у односу на квалитет управо због мизерне куповне моћи, а понекад је одлука вођена и неком агресивном огласном кампањом. За промене навике купаца у овом погледу потребна је истрајна интелигентна кампања и опште побољшање српске привреде као и едуковање потрошача. Многи су склони површном закључивању да су наши производи знатно лошији или чак канцерогени због последица бомбардовања, тако да је и то аспект коме се треба посветити пажња у подизању свести потрошача о вредновању националних производа те и наше традиције и писма. Живела сам дуго ван Србије у неколико земаља где се предност увек даје националним производима. Куповина страних производа код нас је често и нека врста статусног симбола.

Било би корисно вашу претпоставку о унапређењу српспке привреде кроз означавање производа употребом ћириличног писма утемељити на конкретном истраживању. Моја сугестија је да се кроз огледни пројект нпр „српски органски производи“ сагледају добре и лоше стране те поправе недостаци. Колико ми је познато, ми смо једини народ који користи два писма али један од темеља националног идентитета Срба, ћирилица је на издисају после многих удараца и притисака у историји.

Језик је жив и свакодневно се мења. Ако се правилно користе страни изрази. не могу штетити већ обогатити српски језик. Када се народи мешају, природно је да се и језици мешају. На пример, енглески стручњаци сматрају да је у њиховом језику више од 60 одсто фонда пореклом од романских речи, дакле француских, не рачунајући друге, после великог освајања Енглеске. Иако мешање језика траје хиљадама година, данас имамо утисак да је то учесталије а заправо је само видљивије, пре свега због интернета. Мој став је да је честа употреба англицизама у изради огласних порука непотребно. Верујем да се погрешно полази од претпоставке да тако „модерно“ именовање може у перцепцији купца створити адут јер „страни“ производи су у нашој перцепцији квалитетнији од домаћих. Такође, мишљења сам да смо се прилично „улењили“ да креативно и тачно преведемо неке стране кованице али и успавали у сваком смилу, тако да под „општом анестезијом“ већини грађана таква често неправилна употреба језика неће ни засметати. Тужно је да је у овом цивилизациском моменту, у коме се налазимо код нас, образовање тако обезмишљено и да је постало нормално да се фалсификују дипломе, па како можемо онда очекивати реакцију на погрешно коришћење „туђица“ у говору.

Сматрам да је заиста могуће побољшати економски положај Србије организованим смањењем увоза оних производа који се већ производе или би могли да се производе у Србији. Могли бисмо да очекујемо комплетно бољи економски положај Србије ако се систематски приступи контроли и смањењу увоза одређених производа јер то би позивино утицало на развој пре свега српске пољопривредне производње , али и текстилне и хемијске индустрије и укупно запошљавање. Један од највећих проблема је да не постоји организован откуп вишкова пољопривредних производа а истовремено се увозе традиционално српски производи. При том држава отворено фаворизује стране произвођаче у односу на српске, наметањем високих царина на сировине док је увоз готових производа ослобођен увозних дажбина. Поражавајући су подаци да Србија континуирано увози традиционално српске производе као што су кромпир, бели лук, краставци и друго поврће као и воће, такође лошу категорију свињског или телећег меса ( које често долази и из робних резерви неких европских земаља). Треба створити позитивнију климу за домаће произвођаче и ослободити их непотребних намета и стимулисати их да буду конкурентни увозницима чије су тржишне цене цесто ниже.

Не сматрам да побољшање наше привреде може директно да се повеже самим означавањем ћириличним писмом на домаћем тржишту без да се организованије ради на побољшању конкурентности и квалитету самих производа. Такође наша предност је што имамо богатсво два писма ћириличног и латиничног и то достојанствено треба истаћи али само систематски са дугорочним планом и не на начин да прерасте у неку пренаглашену а кратку кампању.

Национални понос је сложена одредница и масовнија употреба ћириличног писма свакако може на много позитивиних начина да помогне и рељефно истакне домаће производе. На пример ако се повеже географско порекло, приступачна цена и добра традиција одређених производа. Ако би постојала дугорочна национална кампања “купујмо домаће“, потрошачи би више куповали производе означене ћириличним писмом свесни да тиме подржавају могуће повећање производње и продаје националних производа.
Сами пресуђујемо националном симболу јер се данас у Србији ћирилица доживљава као застарела и служи за „ наметање српског национализма“. Иако други народи нпр. Руси и Грци, са поносом користе своје писмо на рачунарима, мобилним телефонима и слично док се то код нас сматра пренаглашавањем, а некад чак и срамотом, и тако ће бити све док ћирилицу одређеним законима не заштитимо од даљег пропадања.

„Круг оптимизма“ је оптимистичан а може бити реалан колико и претпоставка да би употреба ћирилице сигурно деловала на повећање тражње потрошача. То мора да се детаљније истражи и анкетира да би и јавност веровала у његову реалност.

Препоруке су усмерене на активну кампању на друштвеним и електронским медијима са циљем повећања пажње јавности о циљевима пројекта .Такође продукција краћег промотивног филма где би истакнуте јавне личности подржале употребу ћириличног писма у тржишним комуникацијама али и објасниле своје мотиве и позвале грађане на акцију односно донирање.

Препреке могу постати изазови само уколико постоји подстицај државе за домаће произвођаче и систематски план стварања и пласирања националних робних марки. Врло је комплексно и скупо тестирање расположења потрошача на домаћем тржишту од којих зависи овај пројекат. Такође тестирање раста извоза и евентуалних негативних последица на извоз.

С обзиром на циљ пројекта да се прикупи скоро пет милиона евра од донатора и доброчинитеља, како би се до 2020. године изградио замишљени споменик „Прва ћирилична кућа“, мишљења сам да би у прикупљању средстава знатно помогло да се се створи повољнија платформа за донирање и побољша законски оквир с обзиром на пољуљано поверење грађана када су у питању донације. Према званичним подацима, у нашој дијаспори живи између 4 и 5,5 милиона становника и њима се можете обратити уз молбу да донирају „по један еуро за ћирилицу“ која тихо умире. Паралелно се може покренути пројекат „Еуро за ћирилицу“, уз добру електронску платформу, транспарентно и професионално, где би грађани у Србији и дијаспори могли свакодневно да прате како расту добровољне донације након сваке уплате. Ми смо једна од ретких земаља, која нема своју националну асоцијацију за добровољно прикупљање средстава. На жалост, опште су познате афере и злоупотребе друштвено-одговорних кампања и сходно томе пољуљано је и поверење грађана када су у питању донаторске акције. У оквиру једног друштвено одговорног пројекта на коме учествујем, покренула сам иницијативу да се управо таква асоцијација оснује и у Србији са крајним циљем да се обликују шире регулаторно окружење и да се као крајни циљ прикључимо европској мрежи асоцијација за добровољно прикупљање средстава („ЕФА“). Све са циљем да се изгради поверење јавности, развије и промовише добровољно прикупљање средстава и подстиче филантропија на нивоу високих европских стандарда. ЕФА би на тај начин могла да помогне и конкретно Србији јер служи као платформа за размену добре праксе и колективног гласа за своје чланове широм Европе.

* Национална консултанткиња за маркетинг и корпоративну филантропију за Мрежу организација за децу Србије МОДС (пројекат „Уједињени глас за децу“ , који се реализује у десет земаља кроз подршку и помоћ немачког министарства за екомију и развој )

П.С.“ Кап воде која падне на усијано гвожђе испариће, иста кап ако падне на лотосов цвет, блистаће као перла, а ако падне на шкољку, постаће бисер. Тако човек постаје оно са чим се удружује. „

- Индијска пословица -

У Београду, 17. октобра 2016. године

96. Бранимир Стојанчић

Мастер маркетинга

Прво што ми пролази кроз главу као асоцијација на добру и успешну промоцију ћириличног писмa као националног и пропознатљивог је искуство кинеског писма и симбола које налазимо на производима који потичу из Кине. Кина је и поред тога што је задржала и користи своје знаковно писмо, неразумљиво осталом говорном подручју, успела да од њега направи правило и да популаризацијом постигне и наметне га свим генрацијама, тако да је сада њихово писмо нашло примену у маркетингу, уметности (сликарство, модерни дизајн, тетовирање). Успели су да свом писму обезбеде статус престиж. Зашто то не бисмо и ми успели са нашом ћирилицом, стварајући национални елемент идентификације према странцима и подижући националну свест. Само препознавање ћириличног писма уз добар дизајн слова, употребом савремених графичких решења и стилова, можемо означавати производе из Србије употребом ћирилице. Још ближи нам је и пример Грчке, њиховог односа према писму и ознакама у целој земљи на њиховом писму. Нисам приметио да је Грчка нешто изгубила што је у ЕУ ушла са својим писмом.

Употреба туђица је ушла у наш језик као нешто модерно, или што би рекли „ин“ , као нешто што у тржишним комуникацијама треба да одвоји модернисте од традиционалиста, као неке који прате светска кретања и примењују их, за разлику од традиционалиста који и даље инсистирају на класичним пропагандним и маркетиншким методама, што је потпуно погрешно и вештачки наметнуто. Потребно је осмишљеном акцијом наметнути домаће термине, изразе, означене ћирилицом као нешто проверено, сигурно, квалитетно. Потребно је одиграти на карту емоција, поноса, ставити јасно до знања да све што је модерно је нашим језиком објашњено и исказано на једноставан и свима разумљив начин.

Потребно је ћириличну комуникацију увести још у фази школовања и обуке кадрова који ће се у будућности бавити оглашавањем, пропагандним активностима или самим маркетингом, односно, још у раном периоду школовања увести ћирилицу као предност у тржишном комуницирању, у свест појединаца, истицањем позитивних аспеката ћириличне комуникације.

Као економиста, нисам присталица супституције увоза домаћим производом, присталица сам повећаних активности на промоцији домаћих производа у условима либералне економије. Морамо играти на карту националне свести и припадности држави уз уважавање различитих народа који живе у Србији и неговања разноликости у вери, нацији и народности. Истицање домаћих производа и изградња домаћих робних марки је задатак државе.

Као пример потребно је истаћи арапску и кинеску фонетику као пример развијених држава које држе до своје традиције, језика, писма и културе.

Не треба изгубити из вида и увознички лоби који је рак рана Србије данас.

Један од начина подстицаја за фаворизовање ћириличног писма је увођење посебних субвенција привредницима за коришћење ћириличног писма, не само приликом обележавања производа, већ и приликом коришћења у пропагандним кампањама.

Притом не сматрам да би употреба ћириличног писма довела до драстичног повећања привредне активности и резултирала бољитком привредне слике, али би била добар почетак у стварању национално препознатљиве производње и национално препознатљивих производа у односу на страна тржишта.

Уз сво уважавање различитих народа, вера и култура који живе на територији данашње Србије, употреба ћириличног писма, са адекватном промотивном кампањом која би у себи садржала историјску улогу и настанак ћирилице, значај ћирилице за национални идентитет у смислу да један народ карактерише језик и писмо, промоција ћирилице као писма мира, толеранције, разумевања и једнакости, вере, као и промоција разних рукописа насталих у ћириличном писму, у многоме може допринети подизању и изградњи националне свести и свести о припадности одређеној територији и народу са традицијом.

Круг оптимизма представља један дуготрајан и мукотрпан процес, за који сматрам да каснимо, а за који имамо добро ударене темеље у историји. Круг оптимизма мало подсећа на круг сиромаштва из ког се тешко излази. Како се из круга сиромаштва тешко излази, чини ми се да се у круг оптимизма тешко одлучујемо за улазак. Као и све у економији, ако га тако посматрамо, представља претпоставку, а не законитост, тако га треба и поставити и постепено га завртети. Оно што је предност круга оптимизма је у томе да немамо шта да изгубимо. И то треба истицати као предност да се круг оптимизма отпочне. Као што сам рекао, имамо само добре темеље на којима треба да завртимо круг оптимизма, постепено, без силе, да наметнемо ћирилицу као знак препознавања и нешто што је модерно и лепо, оку прихватљиво.

Мислим да овде не треба говорити и инсистирати на брзини, већ на темељитости и на пријемчивости. Потребно је систематично утицати на промену менталитета и односа према ћириличном писму, уз истицање свих предности.

Као препреке видим сумњу и неповерење које је својствено нашем народу, критички дух према променама, према нечему што је ново. Притом не говоримо о нечему што је страно или ново, већ о нечему што је Уставом прописано и нечему што је основни идентитет народа у Србији. Међутим, ако се добро постави и ако се на пријемчив начин објасне предности и циљеви који се желе постићи овим пројектом, не видим препреке које би биле непремостиве у спровођењу пројекта „повратка ћирилице у свој дом“.

Мислим да треба, поред свега што сте предвидели пројектом, посебну пажњу предвидети на употребу ћирилице у образовним установама, тамо је будућност наша и будућност наше земље и свих активности на њеном развоју. Мишљења сам да се ћирилично писмо губи у основном образовању и да ту престаје изградња свести о значају ћириличног писма.

„Земљу нисмо наследили од својих предака, позајмили смо је од своје деце“

- мој слоган у кампањи -

Врање, 17. октобра 2016. године

97. Гордана Лазић Велован*

Завршила Филолошки факултет, група за југословенску и општу књижевност

Нисам убеђена да би само ћирилично писмо допринело унапређењу српске привреде, али би могао да се направи искорак или бар добар помак на плану извоза. Знам да се потрошачи често вежу за одређене производе и не мењају лако своје навике. Али, исто тако, има оних којима дозлогрди стално коришчење истог производа, те радо пробају нешто ново. Има и радозналих, који не робују навикама. Истовремено, стварају се нове генерације потрошача међу млађом популацијом. Добро упакован производ, са дизајнерски доброосмишљеном амбалажом, са географским пореклом, са ћирилићним исписима (које обавезно прати и енглески, са мањим фонтом) и пратећим огласним и рекламним кампањама привукао би пажњу у пробирљивом западном свету. То је први корак – побуђивање интересовања. Онда на сцену ступају квалитет и однос цена – квалитет, што значи да би производ из Србије морао да буде високог квалитета, а цена мало нижа, но што одговара самом квалитету како би кренула продаја. То је већ дуготрајнији процес и питање је колико „танушна“ српска привреда може да издржи ако већ и крене у озбиљнији пробој на страна тржишта. Држава би могла да припомогне овакве пројекте. Издвајање од пара пореских обвезника за субвенционисање страних компанија зарад запошљавања, ми „не пије воду“, а ни искуства нису показала да је то добар правац.

На домаћем тржишту производи са ћириличним исписима наишли би на подршку одређеног броја потрошача, али имам бојазан да она не била довољна да се забележи озбиљнији финансијски резултат. Бар ми се чини, сећајући се да кампања „Купујмо домаће“ нешто баш и није уродила плодом. Морало би много ефикасније и фронтално да се ради како би појавили први сигнали бољих финансијских ефеката. С друге стране, ту су и они неповерљиви купци који сумњају у квалитет домаћих производа, а и они који имају отпор према самом ћириличном писму. Сведоци смо да људи радије купују увозне производе , мада они због дугог транспорта и неадекватног складиштења губе на квалитету и сл. Али у менталитету одређене полулације укотвило се правило „само да је страно“. Ту би медији могли да одиграју значајну улогу појашњавајући предности повећања потрошње производа насталих у Србији, посебно кад су у питању прехрамбени производи. И то са аспекта личних користи и општег интереса.

Свакако да је техношки развој наметнуо употребу низа нових речи, које представљају „туђице“, али у суштини сам против претеране и непотребне употребе страних речи. Имам утисак да је тренд раста употребе страних речи и кад треба и, посебно, кад не треба, одраз недостатка нашег самопоуздања. И онда покушавамо нешто да копирамо, да се не тај начин приближимо развијенијем свету коме и сами тежимо. Фирмама делује „европејскије“ ако се размашу својим робним маркама са речима страног порекла, а појединци у пословном свету. Али и у приватном животу имају утисак да делују паметније и образованије ако свако мало убаце понеку страну реч, посебно неки англицизам.

Стиче се утисак да је код нас од свих лобија (мада је право лобирање у повоју), увознички најснажнији. Како другачије тумачити појаву да увозимо све и свашта, а да при том увозници имају олакшице у односу на домаће произвођаче. И пореска политика им иде на руку. Код увоза сировина за одређене производе царинска стопа је много већа од оне за увоз готовог производа. И што би се онда привредник трудио да произведе, уз све намете и дажбине које му оптерећују пословање, кад му је исплативије да увози оно што би могао или је до јуче и производио.

Немамо стратегију економског развоја. Све се своди на некакве краткорочне планове, од избора до избора. Приче политичара да је наша шанса развој малих и средњих предузећа није поткрепљена конкретнијим правцима где уложити потенцијани новац и који посао покренути, а да то буде на дуже стазе, профитабилно и са тенденцијом успона и раста. Нагла либеризација српског тржишта је у доброј мери допринела пропадању некада солидних предузећа, а недовољно снажних да се боре са надмоћнијом конкуренцијом. Распродали смо скоро све што је вредело и сад смо, отприлике, у шах-мат позицији.

Не знам само који домаћи привредници? Тако је мало остало што је заиста домаће, мада верујем да би подржали овакву иницијативу. Крајњи резултат је неизвестан, као и све у овој земљи, на жалост.

Свакако да да, мада је то сада дуготрајан процес. Прошли смо кроз период када је малтене било непожељно испољавати било какав вид националног поноса. Због свега оног кроз шта смо прошли на овим просторима национално је код Срба добило неки призвук нечег непожељног, јер се на тај начин и утицало на јавно мњење. Национани идентит је скрајнут. Скоро да је национално поистовећивано санационалистичким. Не сећам се кад сам последњи пут ћула да неко каже „Волим своју земљу, Србију“. Национални понос испољавамо кад нам се спортисти враћају са медаљама и пехарима. При том неправедно занемарујемо младе људе који на разним европским и светским такмичењима бриљирају. О њима, младим математичарима, физичарима, музичарима... у медијима се појави тек штура вест, ако остане простора, јер све више новинског простора заузимају трач рубрике. И како код њих однеговати национални понос кад не показујемо да их уважавамо. Чему онда њихов напор и труд када нема ни материјалне нити било какве друге сатисфакције и додатне мотивације. Велики је проблем што нам млади одлазе. А одлазе јер не препознајушансу да се у земљи у којој су рођени остваре на професионалном плану, да одсањају своје најлепше снове... Постаћемо земља стараца.

Писмо је свакако један од елемената националног идентитета. Наша деца у основним школама науче ћирилицу и латиницу, али ово прво писмо поприличан део њих у доброј мери заборави, јер су многи уџбеници штампани латиницом, ту је и интернет... Кампања за очување ћирилице треба да поприми широке размере како бисмо заиста за деценију-две, ходајући улицама, имали више ћириличних исписа, више књига и новина иштампаних овим писмом и имали осећај, као нација,да је наше писмојединствено.

„Круг оптимизма“ је сасвим оптимистичан, али је питање колико је више остварљив у земљи која је на првом месту у Европи по ризику од сиромаштва. Како повећати тражњу и потрошњу са примањима каква јесу. Како повећати примања са недовољном продајом? Постојећи привредни капацитети су недовољни да покрену „круг оптимизма“. Ако би га и покренули заскочила би тачка 6. „повећања давањапривреде за доприносе и порезе“ – већ су превисоки.

По мени је шанса,поред смањења доприноса (да би и били исплаћани, без прикривања радника и сл.), озбиљна реформа државне администрације и посебно, или као основно, отварање нових производних погона чији би производе пратио квалитет и конкуретност на тржиштима. Сматрам да би већи ефекат дало стимулисање отварања мањих савремених погона, но што даје субвенционисање страних компанија које често отпусте раднике, а онда те исте поново пријављују како би узели од државе обећане стимулације. Од пара преских обвезника пресипа се у касе страног капитала. Мени то баш није ни логично ни економски оправдано.

Чини ми се да је прва претпоставка успешне реализације стварање заједништва око идеје. Заједништва на свим нивоима, од органа власти, државних институција и комора, локалних самоуправа, преко медија, маркетиншких агенција и образовних институција до невладиног сектора. Сјајно би било побудити интересовање код младих људи јер, без њихове енергије, способности и ентузијазма били би то дуги и претешки кораци ка циљу.

Преперека је, будимо реални, сијасет – врло сложена политичка и тешка економска ситуација,слаб привредни потенцијал, конфузија и осећај несигурности, апатија као стање духа нације...

Поред свих препрека које сам поменула, додуше само у назнакама, била бих заиста задовољна и поносна да се пројекат приведе крају пред крај мог живота. И верујем да хоће! Срећно!

*Један од пионира пи-ар професије у некадашњој, скраћеној Југославији, професије којом се бавила двадесетак година.
Данас сам окупирана галеријским послом.

У Вршцу, 17. октобра 2016. године

98. Милан Ракоњац

Економски факултет Универзитета у Београду

Драги господине Лончар,

Искрено извињење за случај очекивања, односно разлоге доцње у одговору из
сведених разлога. Нисам нити на било који начин тежио повреди ауторитета који сте градили у струци, већ сам разумео да би предметни пројекат требало градити на важности да се ћирилица подржи у духовном етру матичног друштва, на место подршке у споменику.
Немам ништа против у одговору на постављена питања, али чини се, обзиром да
се налазимо на истој страни као потенцијални партнери, да су питања постављена на новинарски начин – у тежњи да се одговори правилно према аутосугестији.
Дакле, сведено подржавам позитиван приступ са потврдним одговорима, без
обзира на присуство аутосугестије.

Изражавам позитивно мишљење када се ради о употреби ћириличног писма као вид истицања националног производа на име привлачења пажње купаца.
Потпуно је јасно да од укупно лансираних стотину производа на тржиште, могућност опстанка на средњи рок је мерљив са свега три производа. Обиачај
је да производи имају своју ноту и аутентичност ради лакше комуникације са
крајњим корисницима, а која увек по прилици резултира да лидер производи
имају дужи век трајања од пратилаца производа. Следљиво, за жељену трајност
производа лидери истичу увек посебност, јер се као и у свакодневном животу,
преписивачи и плагијати по правилу уживају мање поверења и нешто мање снаге
задовољства корисника.

Употреба туђица у тржишним комуникацијама производа је у љубавној вези са турбо фолк културом. Дакле, туђице имају свакако своје тржиште, али сложићете се, код производа са истакнутим исписима, односно употребљеним туђицама – је присутан мањак аутентичног, вишак прекопираног, али и велики несклад између порекла производа са оним садржајем којим се производ у основи представља.

Супституција увоза са местом матичне производње је одувек био циљ сваке националне политике. Међутим, оно је увек мање успешно за случај веће дисперзије жеља и могућности једног друштва. Верујем да је раст куповине страних производа директно везан са правилом слободе избора, али такође сматрам важним корелациони однос између квалитета производа и ћириличног исписа.

Сматрам да би домаћа привреда могла да побољша своје резултате употребом ћириличног писма у делу различитих формата ознака, јер то у текућим околностима значи иновацију. Можда вулкарно звучи, али потреба за предметним пројектом јесте материјални доказ да је употреба ћириличног писма – облик иновације.

На крају, употреба матерњег језика и матерњег писма, наравно увек значи подршку националној култури и поносу. Ту нема ништа десног, нити политичког. То је просто природан однос ствари.

Још једном, желим да Вас охрабрим у напорима којим подижете своје
сведочанство и истичем важним оптимизам какав сте и сами нагласили у шеми
програма. График оптимизма је увек тачан, јер се у супротном се не може тако
назвати. Наравно да у економској науци постоји безброј начина на који ћете
вршити прерасподелу. Економија је увек успешна за случај приближно успешне
расподеле. Зато и график оптимизма увек треба узети за циљ а који, опет,
према свом значењу, подразумева нагон, правац, али у нашем случају максимизиране резултате изнад развоја.

У Београду, 19. октобра 2016. године

99. Доцент др Милица Слијепчевић

Доцент на Факултету за менаџмент и на Факултету дигиталних уметности Универзитета Метрополитан у Београду

Сложила бих се са постојећим мишљењем да је могуће унапређење српске привреде кроз означавање производа употребом ћириличног писма као једног од видљивих начина истицања националног порекла производа. Сматрам да би једно опсежно истраживање ипак било неопходно како би се ова претпоставка и доказала. Знамо да чсто оно што ми мислимо не мисле наши потенцијални купци. Свакако би на пример тржише Русије било пријемчивије за овај вид означавања националних производа него многа друга тржишта.

Утицај и присуство англицизама је видљив и снажан. Као да смо се стопили са одређеним страним појмовима и изразима више него са речима из матерњег, српског језика. Ми смо у специфичној ситуацији. Навикли смо да усвајамо стране речи кроз историју. Сетимо се само колико турцизама користимо. Није једноставно било тих 500 година под Турцима у сваком погледу, па ни у погледу потпуног очувања језика.

Мислим да је један од кључних приоритета управо ово што сте навели. Неопходна је заштита домаћег произвођача и домаће производње. Посебно мсилим на пољопривредну производњу. Директан ударац нашој економији задаје управо увоз производа које производе домаћа предузећа. Неопходна је чвршћа регулатива у овом погледу, ма колико је тржишни закони треба да владају у сваком сегменту.

Један овакав опсежан подухват подршке привредника на бази коришћења ћириличног писма могао би додатно да мотивише и реално стимулише боље и продуктивније пословање. Тај осећај припадности, снаге, јединствености и посебности недостаје нашим привредницима који су махом препуштени сами себи.

Одговор на ово питање делимично сам дала у одговору на претходно питање. Може, али то се неће десити спонтано. Сувише дуго смо орјентисани на латинично писмо услед разних практичних ствари. Треба пронаћи начин како да коришћењем ћириличног писма ви нешто урадите брже и једноставније. Ова културна, мора имати и практичну димензију да би постала општеприхваћена и попримила елементе националног поноса.

Круг оптимизма који сте направили је савршен. За који део круга сте се одлучили као почетни корак у остварењу крајњег циља, потпуног оптимизма?

Ваша идеја да интервјуишете људе који се баве струком за коју је значајно питање које сте поставили, изузетно је добра и свакако доноси одређене резултате. Сматраћу да сам Вам бар мало била од користи ако прихватите мој предлог и организујете истраживање на ову тему. Резултати ће показати прави смер и одредити први корак у кругу оптимизма који сте веома инвентвно и креативно осмислили. Било би сјајно да се овај круг заврти.

Одустајање. Мислим да је најчешћи узрок неуспеха када дигнете руке од идеје јер се реализација не назире. Зато Вас подржавам у напорима које чините и желим свим срцем да успете.

Нисте ме питали које писмо доминантно користим. Бићу искрена. Користим латинично писмо увек. Само се потписујем ћирилицом. То има своју симболику, зар не?

Дајем сагласност да се моји одговори користе на описане начине: ДА

П.С: Предлажем да се покрене фестивал ћирилице. Потребни су између осталог и догађаји који ће окупити велики број људи и на забаван начин повезати их са националним писмом. Можда би тај мали корак, као грудва снега, био први корак који би покренуо точак оптимизма.

У Београду, 20. октобра 2016. године

100. Иванка Радмановић

Дипломирала је на Институту моде и технологије (Fashion Institute of Technology), на одсеку модног дизајна, у Њујорку (САД). Члан је Удружења књижевника Србије, Друштва књижевника Војводине и Удружења научних и стручних преводилаца

Мислим да би се употребом ћириличног писма могао добити врло изражајан, самосвојан и препознатљив начин представљања производа који потичу са нашег тла. Ево примера за који мислим да је одлично упакован: користи ћирилично писмо, а истовремено је модеран и сведен и наводи купца да се заинтересује.

На прилазу аеродрому Никола Тесла, стоји велики плакат са поруком: “Видимо се на гејту А1.” У нашем језику постоји реч која се користи уместо англицизма гејт (gate, енгл.). Ta реч је ИЗЛАЗ. “Видимо се на излазу А1”, звучи много боље, јасније и примереније нашем језику.

Некад се сматрало да је заиста образован онај који говори и пише свој језик без употребе туђица или их користи само онда кад је то заиста потребно и неизбежно. Сећам се да су нам наставници црвеном оловком прецртавали такве речи на писменим задацима и указивали на нашу изворно српску реч. Наравно, језик је жив и промене неумитно постоје, али ме је поплава туђица у савременом српском језику потпуно изненадила и, морам рећи, затекла неспремном кад сам се после 30 година боравка у САД вратила у Србију. Можда англицизме примећујем више него други јер сам толике године провела окружена туђим језиком, те је моје ухо навикло да непрекидно упоређује речи, да ослушкује значења и тражи одговарајуће преводе. Не смета ми кад видим примену речи или фраза страног језика у оригиналној форми и писму , окружене српским језиком и ћирилицом. Смета ми кад се те туђе, увезене речи преточе у ћирилицу. Тако се лакше сакрију, ушушкају, и постају прихваћене.

У Америци је пре десетак година, у циљу оживљавања домаће привреде и производње, започета кампања под називом “ MadeinAmericawithpride”.Слична идеја би могла бити примењена и у Србији.

Писмо и језик су обележја народа. Ћирилица и српски језик су наша историја, наследство и идентитет. Као и друге нације, на пример Индуси, Кинези итд. , ми можемо упредо користити два писма, али истовремено имамо дужност да чувамо ћирилицу и негујемо свој језик, са намером да их оставимо и будућим генерацијама.

У Панчеву, 20. октобра 2016. године

101. Душица Чолић

Дипломирани правник

Сведоци смо да се на сваком кораку ћирилица свесно или несвесно потискује а упорно користи латиница. Некада смо веровали да српски језик и ћирилицу потискује несрпска власт са својом антисрпском политиком. Те власти и те политике одавно нема, али се потискивање српског језика и ишчезавање ћирилице настављају несмањеном брзином. Један од начина опстанка српског језика и ћирилице може бити и кроз српску привреду, управо оглашавањем и означаваањем производа на ћирилици.

Прођимо кроз наше градове, па и у најзабаченија српска села, погледајмо називе фирми, продавница, крчми, нигде нећете видети ни српске називе ни српско писмо. Као да нисмо у Србији. Називи производа како домаћих, тако увезених, написани су латиницом, често на страном језику, тако ћемо на рафовима наћи „милкшејк“, „кроасан“... па ће бака са штапом и наочарима питати момка у маркету да јој преведе који је то производ.
Питамо се: где одоше те наше лепе домаће речи!!? Како се изгубише!!?
Полако али сигурно намећу нам се туђе речи, а ми их прихватамо без резерве:едукација, имплементација, експлицитно, имплицитно, натурално...и многе друге, трба времена да се наброје.

Наравно, у Србији се призводе далеко квалитетнији производи што се тиче опште потрошње. Уколико се у Србији произведе и пласира, имамо двоструку добит, самим тим смо и самосталнији.

Сигурно, иницијатива мора да крене од (сама реч нам каже) домаћих привредника. Привредници морају да заузму једниствен став, да се удруже и са поносом представљају домаће производе.

Нисмо свесни једне страшне чињенице: ако изгубимо једну реч, изгубили смо и корен. На основу корена речи доказује се колико смо као народ стари и колико смо дуго на овим просторима. Морамо се упознати са историјским порукама наших предака, као што је овај извод са завештања Стефана Немање:
„Земља и држава не освајају се само мачевима, него и језицима. Знај да те туђин онолико освојио и покорио колико ти је речи поткрао и својих натурио. Народ који изгуби своје речи, престаје бити народ“.
Морамо бити поносни на наше писмо дестине векова старо! Штитећи језик и писмо штитимо наионални понос, част, достојанство и идентитет нашег друштва.У заштити српског језика и ћирилице треба укључити све просторе и језичка подручја у којима живи српски народ. То треба да буде најважнији, најчаснији задатак сваког Србина макар живео у било ком делу света.

Круг оптимизма је једини прави пут – да је наша тврдња тачна казује то што је он изузетно трновит, пут води уз брдо, или пливање узводно. Да ли ћемо стићи до Извора, није наша брига, битно је да као народ препознамо пут који до Извора води.

Окупити око пројекта што већи број патриота, све српски народ. И на сваки начин упорно, презентовати пројекат од животне важности за опстанак српске привреде и културе. Делегирати наше угледне академике, професоре историје и српског језика, успешне привреднике, проверене српске домаћине који су доказали своју оданост и поштовање према отаџбини.

Препрека има много. Што им више дајемо на значај то ћемо их теже савладати. Реално, као највећу препреку видим, уколико нам понестане воље и снаге да покушамо онолики број пута колико је довољно да остваримо свој циљ, коначну реализацију пројекта.

Дајем сагласност да се моји одговори користе на описане начине.

У Параћину, 22. октобра 2016. године

Анкета
Да ли бисте подржали изградњу Ћириличне куће, својеврсног музеја ћирилице и њене примене
хоћу
не могу
размислићу
make quizzes