Текстови
11.12.2016.

РАСПИСАШЕ СЕ …

Аутор: Жозеф Иван Лончар,
председник Извршног одбора
пројекта друштвене акције
ЋИРИЛИЧНО ПИСМО
У ТРЖИШНИМ КОМУНИКАЦИЈАМA

Препуне су новине, електронски медији, друштвене мреже … Напад на госпођу Колинду Грабар-Китаровић, председницу Републике Хрватске и њен чин што се јавно извинила хрватским грађанима због учињене несмотрености (других – није она паковала! Наши би се одмах „вадили“ да нису они криви) што је у пригодном поклон пакету „залутала“ српска чоколадица –mony, „чистог“ српског имена! Исто тако, могао је бити било који други српски производ (ако их има на хрватском тржишту?).

Уследили су моментални позиви на бојкот хрватских производа, „плакање“ како су хрватске трговинске мреже овладале српским тржиштем (што је близу истине), доминација хрватских инвестиција над „јадном“ српском (или без наводника?) која не може једну поштену инвестицију да реализује на хрватском тржишту… Чоколадица mony отворила је многе друге дилеме о којима се мало или уопште не говори:

  • Да ли, колико и чега, имамо вишка тзв. финалних производа за извоз на америчко или на кинеско тржиште па, онда, за друга тржишта између (честе изјаве наших угледника у пригодним приликама);
  • Када „саберемо“ извоз наших производа на тржишта регије (популистички термин са којим се означавају нове државе на простору бивше Југославије), колико финалних производа у комерцијалним паковањима (наши политичари више воле фразу „више фазе прераде!“) имамо стварно за извоз, када смо, суштински, уништили српску привреду, више слепо слушајући „вечерњу ревију жеља“ где су наручиоци бриселске бирократе из Европске Уније, него што је НАТО, својом безобзирном агресијом, уништио;
  • Зар нисмо, слушајући директиве и сплет лепих жеља (почесто упаковано у језик уцена и условљавања), као и накарадне одлуке наших петооктобараца (тзв. ДОС-оваца), уништили своју завидно развијену трговинску мрежу у земљи и развијену по свету;
  • Зар не примећујемо да је више од 50 одсто огласног простора у нашим медијима закупљено од хрватских произвођача који оглашавају своје производе (што није лоше за медије јер да немају те приходе од оглашивача не би ни опстали, а онда ћемо водити рачуна о уређивачкој политици да не „наљутимо“ своје финансијере);
  • Према службеним проценама, око 70 одсто унутрашњег малопродајног промета остварују два трговинска ланца који нису наши: делез и агрокор, под разним појавним именима. Када томе додамо грчке као и друге стране трговинске ланце (нарочито у пограничним регионима), остаје двадесетак одсто локалној трговачкој мрежи: ДИС-у, Гомексу, Универекспорту … такође препуњени увозним или страним производима који су произведени у Србији али под иностраним власништвом;
  • Када нови трговински ланци и објекти који су у изградњи, уз сву наивност др Расима Љајића (одлучио сам да почнем да се бавим медицином, али, авај, одмах ћу бити ухапшен и одстрањен јер се бавим надрилекарством, што је законом забрањено!), ускоро почну да послују у Србији, слика ће бити још гора. Ојачаће увознички лоби, продајне цене биће још веће и неумереније у односу на многа страна тржишта, животни стандард наших грађана биће још лошији.

Вратимо се на хрватско тржиште. Међу првима су се, на просторима бивше Југославије, почели национално понашати водећи кампање „Купујмо Хрватско“ или „Најбоље из Хрватске“. Репрезентативни су и хвале вредни доприноси Господарске зборнице Хрватске (Привредне коморе Хрватске – у преводу). На љутњу и претње бриселских званичника нису се обазирали. Ми смо се, насупрот њима, још почетком овог века „у….и“ у гаће од страха од њихових претњи, без обзира што смо били, и још смо далеко, од чланства у Унију.

Последњих десетак година буја акција „купујмо америчко“. Влади САД на памет не пада да се „узнемире“ због наводних претњи ЕУ.

Руку на срце, „купујмо наше“, поодавно су започеле скромне, сиромашне земље: Белгија, Швајцарска, Скандинавске државе, Јапан … то је животни стил њихових грађана и патриотског односа према својој привреди.

Госпођа Колинда Грабар-Китаровић, председница Републике Хрватске, исправно је поступила. Ако је национална прослава, поклони могу бити само са националним обележјем. То је, да не буде забуне, светски стандард.

Раније, у Југославији, то би било свеједно. Све је наше! Не баш у свим републикама али то, сада, није битно. Југославије више нема тако да је сулудо причати шта би било кад би било.

И, може ли се, из свега овога, извести неки закључак?

Свакако!

У Словенији, сви производи означени су на словеначком језику, у Македонији на македонском. У Хрватској – такође. Још нисам видео како се означавају производи произведени у Црној Гори али ме неће изненадити ако то буде на „црногорском“ језику. То је национално, самим тим и рационално понашање. (НАЦИОНАЛНО није националистичко!)

Где је сметња, односно да ли, уопште, постоји нека сметња да производи, произведени у Србији, буду означени српским језиком, употребом српске ћирилице?

Шта би, у сличним ситуацијама, рекли и како би реаговали Грци, Турци, Бугари, Мађари, Руси, Италијани, Французи, Арапи, Кинези, Јапанци … када производи њихове националне привреде не би били означени употребом њихових писама.

Да ли нам, можда, неко брани употребу српског језика и њеног ћириличног писма, или и даље хоћемо, као у многим другим приликама, да будемо „већи католици од Папе“.

Госпођа Колинда Грабар-Китаровић је председница Републике Хрватске. Њена улога је не само да протежира хрватске производе и услуге него и да их брани.

Требало би и овај мали чин да буде пример за углед многим нашим званичницима.

Нисам сигуран да ово допире!

Анкета
Да ли бисте подржали изградњу Ћириличне куће, својеврсног музеја ћирилице и њене примене
хоћу
не могу
размислићу
make quizzes