Текстови
31.10.2016.

Првослав С. ПЛАВШИЋ, члан Извршног одбора пројекта

ПСИХОЛОШКИ АСПЕКТИ РАЗВОЈА ПРОЈЕКТА

Дискусија на Трибини о ЋИРИЛИЧНОМ ПИСМУ У ТРЖИШНИМ КОМУНИКАЦИЈАМА

Рекао бих да на овом месту данас говоримо пре свега о књизи коју тек пишемо и то писмом које она заслужује. Када је реч о психолошком приступу теми, морамо се заложити за његову експликацију, јер не знамо шта ко под овим појмом подразумева. Можда тек блискост са њом, или њено разумевање, или оправдавање.

Језиком науке боље је одмах да разликујемо могуће психолошке аспекте, од којих издвајам три најмаркантнија.

Први је когнитивни, други конативни, трећи емотивни.

Укратко, когниција је сазнајни процес којим постајемо свесни реалности и стичемо одређена знања. Он подразумева опажање, памћење, учење, мишљење, суђење и друге сродне процесе и активности, а често се означава и као рационални део личности.

Конација је напор, подухват, намера и хтење, негде означена као воља, као интенција, а она се схвата и као усмереност ка неком циљу, без обзира на субјективно осећање намере. Хтења се могу везивати и за спољашњи и за наш унутрашњи свет, а психоанализа их посматра као део динамике личности.

Емоција, у најширем стручном смислу, је неко покретање личности, стање и процес опредељивања ка или од некога и нечега, са бројним појединачним ознакама (нпр. љубав, мржња, страх, храброст, итд.). У европској историји, култури и духовности емоције су имале огроман значај, као што је њихово присуство код сваког појединца извесно али различито.

Са становишта првог (когнитивног) аспекта, кажемо да ћирилицу треба знати, о њеном развоју и значају бити обавештен, бар донекле оспособљен за аргументовање њене позиције у култури и савременој комуникацији, укључујући и „тржиштење“, како неки воле да кажу.

Са становишта другог (конативног) аспекта, подизање нивоа интенционалности у нашој средини, у вези са проблемом којим се бави пројекат било би од посебног значаја. Онда бисмо се ослањали на потребу и намеру да се нешто научи, покуша, предузме. Уосталом и да се нешто несвесно преведе у свесно и активно, потиснуто разјасни.

Са становишта трећег (афективног) аспекта, реч је о томе да ћирилицу доживљавамо као своје, као наше писмо – чак независно од тога да ли га лично више или мање користимо. Одређена поткрепљења тих емоција су неопходна по било којој од могућих димензија – нпр. историје, баштине, обичајности, сентимента, једноставности, лепоте, примењивости... а нарочито савремености и функционалности. Свакако, наша аргументација не сме бити само афективна.

У том контексту је и потреба смањења тзв. когнитивне дисонанце (Леон Фестинџер, 1957.), односно одређене тензије у социјалној интеракцији која проистиче из разлика у поимању и веровању у вези са датим појавама, у овом случају језиком и писмом. По овој теорији, реч је о „две спознаје психолошки недоследне“. Ту појединац или прилагођава своје ставове и понашања са социјалним окружењем или умањује значај евентуалних разлика, да би ублажио притисак. Такође, он може селективно да се излаже и прима неке информације. У друштвеним интеракцијама когнитивна дисонанца је значајан механизам, мада често злоупотребљаван у каналисању међусобних односа појединаца и група. Да би се тензија смањила појединац обично прибегава рационализацији и налази нова објашњења да би сачувао свој став. Како је ћирилица већ годинама у фази оспоравања или сужавања подручја и учесталости примене, људи који је цене и воле питају се ко је у праву, а они који је одбацују налазе баш у томе своју сатисфакцију.

По многим ауторима, теорија когнитивне дисонаце је једна од најзначајнијих и највише провераваних теорија социјалне психологије. Има, међутим, теоретичара који цео овај проблем не сматрају релевантним, већ однос између чињеница и личних уверења виде другачијим. Познати социјални психолог Џонатан Хејт (Jonathan Haidt) користи аналогију која кажеда некада када “мислимо да смо научници, ми смо у ствари адвокати“, јер тражимо доказе и примере за оно што већ мислимо и радимо.

Ћирилица се данас код нас јавља у таквом саштиву где се у јавној комуникацији често бирају невалидни или маргинални елементи – и при одбрани и при оспоравању њене позиције или будућности. Један од задатака пројекта је да консолидује и вредносно определи аргументе примене нашег фонетског писма у тржишним комуникацијама.

У том погледу мој прилог није посвећен самом писму него социјалној интеракцији о њему. Реч је, дакле, о информисању, едукацији, дискусији и апликацији.

У свим овим доменима пројекат који нас је окупио има своје место, чак и обавезну мисију. Експериментална испитивања, нпр. показују да није нимало лако променити систем (можда и погрешних) ставова и уверења и поред наводно јаког аргументовања, односно да се некада постиже чак обрнути ефекат – окоштавања ранијих позиција. Други налази показују да појединац више цени оно на чему је више радио, више се ангажовао, што значи да га треба покренути и увући у такве акције, пројекте и задатке – од школе до радног места, од формалног до неформалног простора, од самоизбора до индуковања...

Оперативно, то би значило и да се стручњаци окупљени око нашег пројекта појављују као пројектанти, консултанти, модератори, водитељи, актери и сл. управо оваквих активности о којима говоримо. Господин Лончар луцидно наглашава то да се ми не бавимо заштитом него применом ћирилице...

*

Када је реч о тржишним комуникацијама природно је да пођемо од разумевања самог тржишта као тачке размене сваке врсте, без које није било и нема развоја друштва. Чворишни појам је управо комуникација, у најмању руку између произвођача и потрошача, у оба случаја у ширем смислу. Општење је ту заступљено на свим нивоима и са свим компонентама о којима смо управо говорили. Нема сумње, говоримо о људима и зато није чудно што су и многе економске теорије засноване на њиховим потребама, вредностима и поступцима. Добар пример су публикације Мичигенске школе мишљења из Енарбора, САД и познатог Џорџа Катоне о „Психолошкој анализи економског понашања“.

У нашем пројекту инсистирамо баш на узајамности односа произвођача (као експедијената) и потрошача (као реципијената), по природи сврсисходне размене порука и добара. При томе, тај ток не сме бити једносмеран него обостран, вишестепен ток (како нас и маркетиншка спирала учи), јер успех је могућ само ако су корист и задовољство обострани. Уосталом. потрошач је „творбени део“ (како би рекли лингвисти), јер без њега привреде нема, а он бира шта ће да узме – у великој мери у зависности како му се нешто представи и понуди...

Потенцијали психолошке вредности ћирилице ту би могли да дођу до изражаја, и то под условом да комуникација није „камуфлација“, да се било домаћем било страном купцу не нуди оно што није тачно, а то су квалитет и порекло као „гудвил“ доброг бренда.

Анкета
Да ли бисте подржали изградњу Ћириличне куће, својеврсног музеја ћирилице и њене примене
хоћу
не могу
размислићу
make quizzes