Порука аутора пројекта

Вероватно смо једна од ретких земаља на кугли земаљској која је, свесно или несвесно, своје ћирилично писмо подредила другом. Чак и у државама са високоразвијеном толеранцијом, где живи једна национална мањина или више њих, као илустрација могуће тврдње – на амбалажи је писмо нације (француски, мађарски, румунски, руски, бугарски, грчки, немачки, италијански, енглески, шпански ...), да не подсећам на арапски свет, азијске народе итд. У тим државама, у штампаним огласним порукама, у употреби је искључиво службено писмо државе. У ТВ програмима, где спадају и комерцијалне ТВ огласне поруке – графички уобличени текстови, титл и слова исписивани на кајрону, писма су на писму нације. Јасно, и на плакатима, као и на свим средствима спољног оглашавања.

Употреба туђица, па још на писмима (меморандумима) које фирме користе у међународном пословању, нарочито код назива фирми, код многих других скоро да је незамислива.

Код разматрања оправданости иницијативе, узето је у обзир и то да је тржишна комуникација јавна комуникација, за разлику од приватне где постоје друкчије слободе употребе, што јесте сјајна друштвена, културолошка и свака друга предност и богатство једног народа.

Најзад, инсистирање на употреби ћириличног писма у јавном комуницирању, у овом случају када је својевољно обележавање производа и појединих услуга од стране српске привреде, неће и не треба да угрози права националних мањина у Србији, што је област која је већ регулисана другим законима и прописима.

Без обзира на то да ли ћемо, и под којим условима (једнога дана) постати члан европске заједнице, ћирилица као стуб духовног идентитета српског – већинског народа, није против европског духа и њихових правила. Истини за вољу, чланице Европске уније, свака за себе, и те како чувају и негују обележја своје нације, при чему је писмо једно од фундаменталних богатстава народа.

И, што не рећи, па макар у облику подсећања, ћирилица је Уставом Републике Србије званично писмо њених грађана.

Не само из тих разлога, поготову од дана доношења одлуке да часопис света маркетинга ТАВОО (ТАБУ) више не користи латинично већ искључиво ћирилично писмо и српски језик (број туђица сведен на минимум, преводе се скоро сви стручни изрази а, где то није могуће, дају се описна тумачења термина или појмова и слично), покреће се иницијатива да српска привреда почне, не само због законских одредаба, да користи писмо српског народа – ћирилицу. При томе се, и те како, има у виду да је садашње учешће финалних производа која српска привреда извози на друга тржишта у тзв. комерцијалним паковањима, минимално. (Незваничне, оптимистичке, процене се крећу око 5% у укупном годишњем извозу Србије јер званична статистика то посебно не прати.) Односно, поготову имајући у виду развој технологије штампарства, иницира се препорука да се, на тим финалним производима, користи писмо држава у које се извози. Постоји реална претпоставка (заснована на одређеним истраживањима у појединим земљама), да би потрошачи на (иностраним) тржиштима на којима пласирамо финалне производе у комерцијалним паковањима, приметили напоре наших привредника и респектовали покушај њиховог, својеврсног и дискретног, приближавања. То би могло да допринесе и неопходном ширењу и јачању моста поверења између произвођача и потрошача које би се, на крају, највероватније, финализовало куповином тих (наших) производа.

Одлука да се понови ова иницијатива али на други начин изражена и са јаснијим мотивима, треба да има и шири друштвени значај. Ако је бар приближно истинита слика данашње Србије у којој су грађани губитници – политички, економски, културолошки, морални – у којој су речи: домовина, родољубље, патриотизам, верност, традиција, понос, историја,васпитање... скоро непознате и ван дневне употребе (чак ни у редовном војничком животу то није изразитије коришћено), многи грађани скоро су изгубљени у простору и времену, без могућности сагледавања услова и начина изласка из дубоке кризе. Не зна се да ли је створена криза дотакла дно. Или је могуће још веће тонуће? Да ли би грађани, у овом случају као стални или потенцијални потрошачи, приметили напоре српске привреде у својеврсном „додворавању”? Да ли би се, на рафовима и полицама у нашим трговинама, део понуде писане ћириличним писмом разликовао од осталих производа, поготову увозних, који нису баш увек пристојног квалитета, нарочито не увек на нивоу квалитета присутног, на пример, на тржиштима водећих европских чланица а да су у питању исти производи, односно робне марке?

Да ли би грађани Србије, потрошачи, са симпатијама прихватили напоре своје привреде да се приближи потребама својих грађана и задовољи њихове жеље, поготову с аспекта тржишно прихватљивијих цена?

Да ли би тако опремљени производи српске привреде били траженији на српском тржишту, што би, најдиректније, утицало на смањење увоза истих или сличних производа?

Било је више кампања од 1999. године са, отприлике, заједничким или сличним мотивом: КУПУЈМО НАШЕ, НАЈБОЉЕ ИЗ СРБИЈЕ и слично. Све су, као по неком обрасцу, красиле уочена недоследност, кампањски тон, мали број учесника, недостатак медијске пажње па, што не рећи, изостанак давања подршке оних од којих би је требало очекивати, макар по службеној дужности. Органи власти, вероватно у духу либералне економије и добијених (захтева) инструкција да се „уништава” домаћа привреда како би се отварало тржиште за продор туђих производа, нису подржавали уочене иницијативе, без обзира на то од кога су долазиле.

Економски аспект можда би, такође, могао бити занимљив. Према званичним подацима Републичког завода за статистику, учешће привреде Србије у укупној међународној спољнотрговинској размени у 2010. години износило је 0,06 ‰ (промила – значи ни један цео промил! – цифру и начин читања потврдио је и професор др Миладин Ковачевић). У 2011. години дошло је до „наглог” повећања – на 0,07 ‰ (промила). (ТАBОО двоброј 63–64, стране 8. и 9.) Биће занимљиво проучити податке за наредне године, већ према доступности статистичких информација.

Имајући у виду стални буџетски дефицит који је карактеристика Србије и Југославије од 1945. године наовамо, уместо сталног понављања да треба повећавати извоз (производа којих, у суштини, и немамо!), да ли би смањење садашњег као и више година уназад увоза, свега и свачега, могао бити егзактан допринос смањењу дефицита?

Да ли бисмо посредном акцијом „Купујмо своје производе” обележене ћириличним писмом, могли доприносити повећању физичког обима раста наше привреде и њеном оживљавању, што би, сасвим је сигурно, прво заустављало повећање броја незапослених а, одмах потом, и запошљавању радне снаге?

Да ли бисмо, и тиме, повећавајући физички обим производње, повећавали бруто друштвени производ земље?

Да ли бисмо, и на тај начин, доприносили повећању куповне моћи свог становништва?

Да ли бисмо, кроз смањење увоза а повећањем домаће понуде, доприносили повећању нето плата и радничке класе и друштвене надградње?

Да ли би то, све заједно, био својеврсни допринос повратку макар малог осмеха оптимизма на лицима грађана Србије?

Добар, пројектован публицитет, у акцији у којој би се, у првој фази, користили добијени одговори угледних Срба (без обзира да ли живе у Србији или у дијаспори), уз њихову претходно добијену сагласност на публиковање добијених одговора, сугестија, критика, упозорења... могао би бити одлична основа за организовано добијање пажње (подршке) медија у афирмисању идеје, која би, временом, могла добити атрибуте националног значаја.

Ћирилична кућа као вечити споменик српском писму и његовом народу

Ако бисмо сакупили око четири милиона евра (у овој и у наредне три године) од донатора и доброчинитеља, могла би се изградити замишљена „Прва ћирилична кућа” као вечни споменик у историји српског народа.

Према предвиђеним активностима, кућа би била отворена свих 365 дана у години.

Процес саме изградње „Ћириличне куће” био би под сталном пажњом јавности, што би се, и те како, оперативно спроводило кроз предвиђени програм публицитета и формирања позитивног (пројектованог) јавног мњења.

Врло је могуће да би ове активности и очекиван позитиван публицитет имали утицај на све већу примену ћириличног писма у свакодневни живот грађана Србије.

Била би изграђена на територији општине (града) коју предложи Почасни одбор формиран од доброчинитеља на седници која ће се очекује се, одржати у време одржавања Светосавских свечаности јануара 2017. године.

Општине (градови), по свом нахођењу, интересовању и материјалним могућностима, доносе одлуку да ли ће се одазвати на позивни конкурс.

Да би општина (град) формално учествовала у позивном конкурсу, претходно је обавезна да се учлани у Почасни одбор, са (једнократним) минималним улогом од две хиљаде евра/нето, у динарској противвредности. С обзиром на предвиђену методологију, органи општине/града, могу се определити и за друге (веће) износе, чиме се обезбеђује повећан број гласова.

Испуњењем првог услова, представници општине (града) закупљују простор у монографији СТВАРАЛИ СМО СРБИЈУ (радни наслов), минималног обима две, а максималног до десет страна, на којем описују историјски значај који се везује за њихов крај, догађај или личност, за који верују да представља предност у односу на друге кандидате.

Све је израженије уверење да ће развој пројекта „Ћириличне куће” и, касније, њених активности, бити будно праћен од стране представника средстава информисања, да ће бити остварен интерактивни однос са представницима пројектованих циљних група и тиме створити реалне основе за остварење постављеног циља:

Изградити „Ћириличну кућу”, на понос српског народа која неће моћи а да не остварује жељени осећај припадности народу испуњеног родољубљем и патриотизмом, и позитиван однос према производима које производи српска привреда. Тиме доприноси унапређењу стандарда и лепоте живљења њених грађана.

У том случају, завршна – свечана седница Одбора донатора и доброчинитеља могла би се одржати јануара 2019. године на којој би се могло констатовати да ли су, и колико, остварени циљеви кроз економске показатеље привређивања српске привреде. У том случају, седница Одбора донатора и доброчинитеља, уз присуство званица, могла би се одржати у „Ћириличној кући” и тиме прогласи њено свечано отварање.

Ако се све замишљено оствари, тада би се могла донети одлука о статусу Одбора донатора и доброчинитеља – да ли наставља да ради (или не), којим циљевима ће се руководити и које методе рада ће користити.

Позитиван публицитет, усмерен према различитим циљним групама, биће основни инструмент комуницирања који треба да доведе до жељеног интерактивног односа.

Изведено, током трајања ове друштвене акције, а она ће то заистински и бити – према циљевима које намеће окружење, увек водећи рачуна о поносу и толерантности српског народа, могуће оглашавање које би се могло сматрати и врстом утицаја на свест грађана Србије, неће се користити.

* * *

Написано је идејни приступ. Пројекат рада (свих и могућих других активности које ће, у међувремену, бити инициране – независно од кога – ако су прихватљиве) усваја, у свом коначном облику, Одбор донатора и доброчинитеља.

Њихова конститутивна седница, на којој ће се разматрати и усвајати програм рада (претпоставља се да ће имати трогодишњи карактер – са фазама рада по годинама), као и Надзорни одбор, предвиђена је да се одржи током месеца јануара 2017. године, у оквиру Светосавских свечаности.

Касније, за време Светосавских свечаности, када се одржавају годишње скупштине Почасног одбора састављеног од донатора и доброчинитеља, разматрали би се и извештаји Надзорног одбора.

Жозеф Иван Лончар
Оснивач и издавач часописа света маркетинга Т A B O O (ТАБУ)
чија се уређивачка политика реализује под мотом
„Српски маркетинг на делу”
Аутор пројекта

Анкета
Да ли бисте подржали изградњу Ћириличне куће, својеврсног музеја ћирилице и њене примене
хоћу
не могу
размислићу
make quizzes